Европа постаје опасна и по себе и по свет

Оно­га да­на, 4. апри­ла 1949, ка­да је у Ва­шинг­то­ну (САД) осно­ван за­пад­ни вој­ни са­вез по­знат по скра­ће­ни­ци НА­ТО, европ­ски кон­ти­нент је по­чео да се де­ли. Већ и са­мом чи­ње­ни­цом да је за глав­ног про­тив­ни­ка иза­бран та­да­шњи Со­вјет­ски са­вез и др­жа­ве Ис­точ­ног бло­ка оку­пље­не око иде­је со­ци­ја­ли­зма и ује­ди­ње­не у дру­гом вој­ном са­ве­зу на­зва­ном Вар­шав­ски пакт (1955) би­ло је ја­сно да се две стрикт­но вој­не ор­га­ни­за­ци­је пре­вас­ход­но во­де иде­о­ло­шким мо­ти­ви­ма.

У гла­ва­ма ства­ра­ла­ца су­прот­ста­вље­них вој­них ор­га­ни­за­ци­ја, на Ста­ри кон­ти­нент је и да­ље гле­да­но као по­тен­ци­јал­но но­во ра­ти­ште, а би­ло је нео­п­ход­но са­чу­ва­ти ка­кав-та­кав мир. Иде­о­ло­шки су­коб ла­ко је пре­ва­зи­шао онај вој­ни и свео се на по­ли­тич­ко кон­цен­три­са­ње око два цен­тра Ва­шинг­то­на и Мо­скве.

Де­це­ни­је ко­је су усле­ди­ле до­не­ле су дра­ма­тич­не про­ме­не. Со­вјет­ски са­вез је пре­стао да по­сто­ји, Вар­шав­ски пакт је 1991. рас­пу­штен, а др­жа­ве Ис­точ­ног бло­ка ма­сов­но су по­хр­ли­ле у ка­пи­та­ли­зам, убе­ђе­не да је то до­вољ­но за оства­ре­ње бо­љег жи­во­та. Ис­по­ста­ви­ло се да су се уза­луд на­да­ле. И да­нас су, углав­ном, на ре­пу европ­ских и гло­бал­них до­га­ђа­ја и до­ме­та.

И на кра­ју смо до­шли и до про­бле­ма ме­ђу са­мим за­пад­ним са­ве­зни­ци­ма, па и НА­ТО-а уоп­ште. Не­за­до­вољ­ни ре­ла­тив­но по­мир­љи­вом по­ли­ти­ком ак­ту­ел­ног аме­рич­ког пред­сед­ни­ка До­нал­да Трам­па, ов­де су од­лу­чи­ли да се ви­ше по­све­те соп­стве­ним, по­је­ди­нач­ним ка­па­ци­те­ти­ма за од­бра­ну. На­рав­но, и да­ље про­тив Ру­си­је. „Олак­ши­ца” је чи­ње­ни­ца да Вар­шав­ски пакт ви­ше не по­сто­ји и да је ис­точ­ни моћ­ник (на­из­глед) иде­о­ло­шки изо­ло­ван. Али и Евро­пља­ни су из­гу­би­ли глав­ни без­бед­но­сни адут САД. На­рав­но, уко­ли­ко Трамп оста­не ве­ран сво­јој по­ли­ти­ци.

Про­блем је што се све по­ме­ну­то де­ша­ва у пот­пу­но но­вим гло­бал­ним усло­ви­ма, ка­да свет ви­ше ни­је по­де­љен на две су­пер­си­ле. Уче­сни­ка у очу­ва­њу, или на­ру­ше­њу свет­ског ми­ра све је ви­ше. И тај свет ни у ком слу­ча­ју ни­је на­кло­њен Евро­пи. На­про­тив, у ње­му је ису­ви­ше бив­ших ко­ло­ни­ја и оних ко­ји су ве­ко­ви­ма би­ли пот­чи­ње­ни ра­зним европ­ским цар­стви­ма. А то се пам­ти…

Рат у Укра­ји­ни по­кре­нут још 2014. го­ди­не имао је ја­сан циљ: одво­ји­ти овај бив­ши део Со­вјет­ског са­ве­за од ма­ти­це Ру­си­је, и ушан­чи­ти се на та­мо­шњим гра­ни­ца­ма. Ово­га пу­та за­пад­ња­ци се ни­су во­ди­ли то­ли­ко иде­о­ло­шким мо­ти­ви­ма. Не, Укра­ји­на им је би­ла по­треб­на ра­ди – пре­жи­вља­ва­ња. Зе­мље ко­је су ве­ко­ви­ма оп­ста­ја­ле, осла­ња­ју­ћи се на ко­ло­ни­је, јед­но­став­но, ни­су има­ле дру­ги из­лаз.

„Европ­ска стра­те­ги­ја про­тив Ру­си­је ви­ше ни­је за­сно­ва­на на ло­ги­ци Хлад­ног ра­та. Но­ви циљ је пот­пу­на де­струк­ци­ја Ру­си­је као ве­ли­ке си­ле”, пре­но­се ме­ди­ји. Европ­ски сан о ели­ми­ни­са­њу ис­точ­ног су­пар­ни­ка као озбиљ­ног игра­ча у ме­ђу­на­род­ним од­но­си­ма, по­ста­ло је озбиљ­на став­ка у ге­о­по­ли­ти­ци пре­ма Евро­а­зи­ји. Тра­жи се ре­ше­ње ко­је би Евро­пу вра­ти­ло на пут не­ка­да­шњег успе­ха.

Ме­ђу­тим, из ви­да се гу­би основ­на чи­ње­ни­ца да у да­на­шњем све­ту ни јед­на зе­мља, или блок зе­ма­ља, не мо­же да оп­ста­не без кон­та­ка­та са оста­лим игра­чи­ма, по­го­то­во оним ко­ји су у не­по­сред­ној бли­зи­ни. Та­ко на­ла­жу: еко­ном­ски раз­вој, тр­го­ви­на, на­уч­на ис­тра­жи­ва­ња, ми­гра­ци­је…

Али, Евро­пља­не као да не на­пу­шта дух ко­ло­ни­ја­ли­зма, иако је исти уса­ђен у исто­ри­ју тек не­ко­ли­ци­не нај­ве­ћих. То уно­си од­ре­ђе­ну до­зу раз­до­ра и у са­мом бло­ку, по­што је сла­би­јим игра­чи­ма ја­сно да оп­штег по­гле­да на за­јед­нич­ку суд­би­ну, јед­но­став­но, не­ма. Сва­ко гле­да ка­ко да под­ми­ри се­бе, па ма­кар на ште­ту нај­бли­жих са­рад­ни­ка. Ни­је сто­га чуд­но што и нај­ве­ћи – Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја, Не­мач­ка, Фран­цу­ска… на „ма­ле” ком­ши­је гле­да­ју тек као на по­моћ­ну сна­гу у оства­ри­ва­њу соп­стве­них ам­би­ци­ја.

И то нас вра­ћа на по­че­так при­че. Ко год је ве­ро­вао да Ста­ри кон­ти­нент мо­же да бу­де ме­сто оп­ште сре­ће, у ве­ли­кој је за­блу­ди. Тр­ве­ња, не­спо­ра­зу­ми, за­вист ни по­сле це­лог ве­ка ни­су из­бри­са­ли осе­ћа­ња ко­ја су до­ве­ла до два ве­ли­ка свет­ска ра­та. Уоста­лом све то се ви­ди и кроз на­сту­пе ли­де­ра Европ­ске уни­је.

Упра­во сто­га евен­ту­ал­но по­вла­че­ње САД из европ­ске при­че уно­си не­мир на на­шем кон­ти­нен­ту. Сви­ма је ја­сно да би но­ви отво­ре­ни рат до­нео та­кву ште­ту, да по ње­го­вом окон­ча­њу не би уоп­ште би­ло мо­гу­ће на овим про­сто­ри­ма гра­ди­ти би­ло ка­кво за­јед­ни­штво. То је ја­сно и До­нал­ду Трам­пу ко­ји је ре­шио да од све­га „опе­ре ру­ке”, и по­све­ти се кон­ти­нен­ту ко­ји во­ди. Ло­ги­ка је са­свим ја­сна: Евро­пља­ни ни­ка­да јед­ни на дру­ге не­ће гле­да­ти као на јед­на­ке, а то је по­тен­ци­јал­на опа­сност по цео свет.

Дру­ги су кре­ну­ли соп­стве­ним пу­те­ви­ма, по­ла­ко пре­тва­ра­ју­ћи европ­ски про­стор у по­ље над­и­гра­ва­ња, не ма­ре­ћи пре­те­ра­но шта о то­ме ми­сле ов­да­шњи уче­сни­ци. Ка­ко на­во­де ана­ли­ти­ча­ри, европ­ским ли­де­ри­ма у ве­ли­кој ме­ри не­до­ста­је мо­дер­на стра­те­шка кул­ту­ра. По­сле де­вет де­це­ни­ја „скри­ва­ња” иза мо­ћи САД и сле­пе ру­со­фо­би­је, ре­зул­тат је ду­бо­ко уса­ђе­ни – ра­си­зам. Но­во су­ко­бља­ва­ње са Ру­си­јом са­мо би по­твр­ди­ло ис­хо­де ра­то­ва из про­шлог ве­ка.