Суђења пилотима: рат још траје у судницама

Те­шко је по­ве­ро­ва­ти у слу­чај­но­сти ка­да се у раз­ма­ку од са­мо два­де­сет и че­ти­ри ча­са на два раз­ли­чи­та кра­ја не­ка­да­шње за­јед­нич­ке др­жа­ве по­кре­ну или за­у­ста­ве точ­ко­ви пра­во­су­ђа за до­га­ђа­је ко­ји су део истог тра­гич­ног рат­ног мо­за­и­ка. Нај­пре је 7. ју­ла 2026. го­ди­не пред Жу­па­ниј­ским су­дом у За­гре­бу, на­кон ско­ро три­де­сет и пет го­ди­на та­во­ре­ња у фи­о­ка­ма, за­по­че­ло из­но­ше­ње до­ка­зних пред­ло­га у про­це­су про­тив ге­не­ра­ла ЈНА Љу­бо­ми­ра Ба­ји­ћа и још пе­то­ри­це офи­ци­ра због ра­ке­ти­ра­ња Бан­ских дво­ра у ок­то­бру 1991. го­ди­не. Већ су­тра­дан, 8. ју­ла, пред Оде­ље­њем за рат­не зло­чи­не Ви­шег су­да у Бе­о­гра­ду, тре­ба­ло је да се на­ста­ви су­ђе­ње че­тво­ри­ци хр­ват­ских пи­ло­та за хлад­но­крв­но и не­ка­жње­но ра­ке­ти­ра­ње срп­ске из­бе­глич­ке ко­ло­не на Пе­тро­вач­кој це­сти у ав­гу­сту 1995. го­ди­не. Ро­чи­ште у Бе­о­гра­ду од­ло­же­но је за сеп­тем­бар због не­до­ла­ска све­до­ка и ком­пли­ко­ва­них про­це­ду­ра са­слу­ша­ња пу­тем ви­део-ве­зе, док се за­гре­бач­ко су­ђе­ње су­о­чи­ло с го­то­во иден­тич­ним пре­пре­ка­ма од­бра­не, ко­ја ин­си­сти­ра на не­по­сред­ном са­слу­ша­њу љу­ди ко­ји де­це­ни­ја­ма жи­ве у Ср­би­ји.

Овај тем­пи­ра­ни ка­лен­дар­ски су­дар два ве­ли­ка пра­во­суд­на про­це­са ни­је пу­ка ко­ин­ци­ден­ци­ја, већ ду­бо­ка сим­бо­ли­ка ре­ги­о­нал­не по­ли­тич­ке и прав­не ре­ал­но­сти. Она ого­љу­је све слич­но­сти и ду­бо­ке, су­штин­ске раз­ли­ке из­ме­ђу два по­ступ­ка ко­ја, сва­ки на свој на­чин, по­ку­ша­ва­ју да ис­пи­шу ко­нач­ну исто­риј­ску пре­су­ду о ка­рак­те­ру ра­та из де­ве­де­се­тих.

Ако ана­ли­зи­ра­мо фор­му ова два по­ступ­ка, слич­но­сти су уоч­љи­ве на пр­ви по­глед. Пре све­га, оба су­ђе­ња се во­де у од­су­ству оп­ту­же­них. Ге­не­рал Ба­јић и ње­го­ви са­бор­ци не­до­ступ­ни су За­гре­бу и на­ла­зе се у Ср­би­ји, баш као што су хр­ват­ски пи­ло­ти (Ми­кац, Ра­дуљ, Је­ле­нић и Бо­ро­вић) пот­пу­но за­шти­ће­ни уну­тар хр­ват­ског др­жав­ног и прав­ног си­сте­ма, ко­ји од­би­ја чак и да им уру­чи оп­ту­жни­це из Бе­о­гра­да. И је­дан и дру­ги про­цес па­те од хро­нич­ног за­ка­шње­ња: За­греб по­кре­ће су­ђе­ње за Бан­ске дво­ре на­кон три и по де­це­ни­је, док Ср­би­ја по­ку­ша­ва да про­це­су­и­ра Пе­тро­вач­ку це­сту три­де­сет го­ди­на по­сле по­чи­ње­ног зло­чи­на, на­кон што је Ме­ђу­на­род­ни кри­вич­ни три­бу­нал у Ха­гу срам­но за­о­би­шао овај слу­чај у сво­јим оп­ту­жни­ца­ма про­тив хр­ват­ских ге­не­ра­ла.

Дру­га за­јед­нич­ка цр­та је­сте озби­љан про­це­сни про­блем са све­до­ци­ма, ко­ји је па­ра­ли­сао оба су­да по­чет­ком овог ју­ла. Из­во­ђе­ње до­ка­за пре­ко ви­део-лин­ко­ва, за­мол­бе­на пи­сма, чи­ње­ни­ца да кључ­ни све­до­ци оп­ту­жбе из За­гре­ба да­нас жи­ве у Ср­би­ји, а пре­жи­ве­ли срп­ски му­че­ни­ци с Пе­тро­вач­ке и При­је­дор­ске це­сте у Ср­би­ји, Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни или ра­се­ја­ни ши­ром све­та, пре­тва­ра­ју ова су­ђе­ња у те­шке прав­не бит­ке у ко­ји­ма вре­ме по­ста­је нај­ве­ћи не­при­ја­тељ исти­не. Ипак, ов­де се сва­ка фор­мал­на слич­ност за­вр­ша­ва, а на сце­ну сту­па­ју су­штин­ске, ду­бо­ке раз­ли­ке у мо­ти­ви­ма, при­ро­ди и ка­рак­те­ру ових зло­чи­на.

Кључ­на раз­ли­ка ле­жи у са­мој при­ро­ди обје­ка­та и по­ли­тич­ко-прав­ном ста­ту­су љу­ди ко­ји су би­ли ме­те на­па­да. У слу­ча­ју „Бан­ски дво­ри”, ме­та је би­ла згра­да у ко­јој су се у том тре­нут­ку за­јед­но на­шли пред­сед­ник Хр­ват­ске Фра­њо Туђ­ман, али и пред­сед­ник Пред­сед­ни­штва СФРЈ Стје­пан Ме­сић и са­ве­зни пре­ми­јер (пред­сед­ник СИВ-а) Ан­те Мар­ко­вић. Из угла ме­ђу­на­род­ног пра­ва и та­да­шњег устав­ног по­рет­ка ме­ђу­на­род­но при­зна­те др­жа­ве СФРЈ, у ко­јој је ЈНА би­ла је­ди­на ле­гал­на вој­на си­ла, Бан­ски дво­ри су за вој­ску пред­ста­вља­ли ко­манд­ни цен­тар ору­жа­не по­бу­не ко­ју је пред­во­дио Туђ­ман. Спе­ци­фи­чан па­ра­докс ле­жи у то­ме што су се са њим за сто­лом на­ла­зи­ли упра­во чел­ни­ци са­ве­зне др­жа­ве, ко­ја фор­мал­но још ни­је би­ла раз­би­је­на (Хр­ват­ска је од­лу­ку о пот­пу­ном рас­ки­ду др­жав­но-прав­них ве­за до­не­ла тек су­тра­дан, 8. ок­то­бра 1991). Као што је и сам ге­не­рал Ба­јић јав­но ис­ти­цао, он је де­ло­вао у скла­ду с вој­ном за­кле­твом и овла­шће­њи­ма, бра­не­ћи ка­сар­не и вој­ни­ке под бру­тал­ном бло­ка­дом. На­пад је из­ве­ден на вој­но-по­ли­тич­ко се­ди­ште уну­тар су­ко­ба ко­ји та­да још ни­је имао ме­ђу­на­род­ни ка­рак­тер. Кон­текст је, да­кле, чи­сто вој­но-стра­те­шки.

С дру­ге стра­не, Пе­тро­вач­ка и При­је­дор­ска це­ста 7. и 8. ав­гу­ста 1995. го­ди­не ни­су би­ле ни­ка­кве вој­не ба­зе ни­ти ко­манд­ни цен­три. То су би­ли јав­ни пу­те­ви на те­ри­то­ри­ји дру­ге, су­сед­не су­ве­ре­не др­жа­ве (Бо­сне и Хер­це­го­ви­не), на ко­ји­ма се на­ла­зи­ла ки­ло­ме­тар­ска, спо­ра, ис­цр­пље­на ко­ло­на прог­на­них ци­ви­ла из Ли­ке, Кор­ду­на, Ба­ни­је и Се­вер­не Дал­ма­ци­је. На­па­сти из ни­ског ле­та ави­о­ни­ма „миг 21”, по пот­пу­но ве­дром да­ну, трак­то­ре, пут­нич­ке ауто­мо­би­ле, ка­ми­о­не пре­пу­не де­це, же­на и ста­ра­ца – то ни­је вој­на опе­ра­ци­ја. То је чист, не­па­тво­ре­ни рат­ни зло­чин про­тив ци­вил­ног ста­нов­ни­штва и за­вр­шни акт ет­нич­ког чи­шће­ња. Пи­ло­ти Хр­ват­ског рат­ног ва­зду­хо­плов­ства ја­сно су ви­де­ли сво­је ме­те. Све­до­че­ње док­то­ра Ми­ло­ва­на Кер­ке­за, ко­ји је у бол­ни­ци у Бо­сан­ском Пе­тров­цу при­мао обез­гла­вље­на те­ла де­це и на де­се­ти­не оса­ка­ће­них љу­ди, за­у­век бри­ше сва­ку мо­гућ­ност да се овај ку­ка­вич­ки чин оправ­да „ко­ла­те­рал­ном ште­том”.

Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти ни по­ли­тич­ку ди­мен­зи­ју ко­ја пра­ти оба слу­ча­ја. Као не­ко ко, ди­рект­но или ин­ди­рект­но, пра­ти сва­ко ро­чи­ште у оба пред­ме­та, упо­знат сам с ку­ло­ар­ским ин­фор­ма­ци­ја­ма и не­фор­мал­ним по­ну­да­ма ко­је су кру­жи­ле у ре­ги­о­нал­ним пра­во­суд­ним кру­го­ви­ма то­ком 2024. го­ди­не. Хр­ват­ска стра­на је по­ку­ша­ла да из­вр­ши сво­је­вр­сну „тр­го­ви­ну оп­ту­жни­ца­ма” – ну­ђе­но је не­фор­мал­но од­у­ста­ја­ње За­гре­ба од го­ње­ња ге­не­ра­ла Ба­ји­ћа и гру­пе око Бан­ских дво­ра, под усло­вом да Ср­би­ја трај­но по­ву­че оп­ту­жни­цу и пре­ки­не су­ђе­ње хр­ват­ским пи­ло­ти­ма за Пе­тро­вач­ку це­сту.

Чи­ње­ни­ца да је су­ђе­ње у За­гре­бу ипак отво­ре­но 7. ју­ла ја­сно по­ка­зу­је да та тр­го­ви­на ни­је ус­пе­ла, али нам исто та­ко от­кри­ва да хр­ват­ско пра­во­су­ђе слу­чај „Бан­ски дво­ри” ко­ри­сти као по­ли­тич­ку мо­не­ту за пот­ку­су­ри­ва­ње и сред­ство за пра­вље­ње ве­штач­ке си­ме­три­је кри­ви­це. Њи­ма про­цес про­тив пи­ло­та ЈНА тре­ба ка­ко би у јав­но­сти убла­жи­ли те­рет и срам­ну чи­ње­ни­цу да пред бе­о­град­ским су­дом ко­нач­но из­ла­зе на ви­де­ло име­на њи­хо­вих „хе­ро­ја” ко­ји су се­ја­ли смрт по срп­ској де­ци на це­сти спа­са.

Пре­су­де у оба ова пред­ме­та, ка­да и ако бу­ду до­не­те, има­ће пре све­га ре­пу­та­ци­о­ну, исто­риј­ску и мо­рал­ну те­жи­ну, с об­зи­ром на то да из­вр­ше­ње за­твор­ских ка­зни у до­глед­но вре­ме ни­је ре­ал­но оче­ки­ва­ти због пот­пу­ног од­су­ства са­рад­ње. За­греб ће сво­јом пре­су­дом по­ку­ша­ти да за­пе­ча­ти на­ра­тив о „срп­ској агре­си­ји” од са­мог по­чет­ка ра­та. Ср­би­ја, с дру­ге стра­не, има исто­риј­ску ду­жност да кроз про­цес за Пе­тро­вач­ку це­сту, чи­ја се пр­во­сте­пе­на пре­су­да оправ­да­но оче­ку­је до кра­ја ове го­ди­не, ко­нач­но ста­ви зва­нич­ни суд­ски пе­чат на нај­стра­шни­ји зло­чин „Олу­је”.

Син­хро­ни­за­ци­ја ових су­ђе­ња по­чет­ком ју­ла под­се­ћа нас да рат на па­пи­ру и у суд­ни­ца­ма и да­ље тра­је. Пра­во­су­ђе мо­же од­ла­га­ти ро­чи­шта и кал­ку­ли­са­ти да­ту­ми­ма, али у књи­зи исти­не оста­је за­пи­са­но: по­сто­ји веч­на раз­ли­ка из­ме­ђу га­ђа­ња др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја по­бу­ње­них во­ђа и ра­ке­ти­ра­ња ше­сто­го­ди­шњег Јо­ви­це Др­че, де­ве­то­го­ди­шњег Жар­ка Ра­ји­ћа и ње­го­ве две го­ди­не ста­ри­је се­стре Не­вен­ке (11), три­на­е­сто­го­ди­шњег Дар­ка Ву­ко­ви­ћа и два­де­се­то­го­ди­шње Мир­ја­не Ду­ба­јић и ње­не не­ро­ђе­не бе­бе на Пе­тро­вач­кој це­сти. То је раз­ли­ка ко­ју ни три­де­сет и пет го­ди­на пра­во­суд­ног так­ти­зи­ра­ња не мо­же да из­бри­ше.

*До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­тив­ни цен­тар „Ве­ри­тас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа