Лепотица на лицитацији

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, фебруара – Доста ми је свега, размишљам да се повучем у пећину, и у њој уредим свој живот тако да се изолујем од ове гунгуле – каже познаник. Нећу, додаје, да ме ико више ни прецењује ни потцењује, хоћу да чувам добар резултат који сам постигао у пословној утакмици док се играла по класичним правилима.

Пресело му свакојако прерачунавање – чак и наговештених олакшица, а камоли губитака који су га снашли у текућој системској кризи. Није извесно, међутим, ни да би у пећини остварио жељену дозу имуности на околни „џумбус”.

Његов наум о изолацији је већ остварио, за такав пројекат знатно обученији и одлучнији, самостални компјутерски стручњак Курт Слипер (46) са супругом Дебором (38). Још пре пет година су купили пећину, заправо тунел некадашњег рудника у кречњачким стенама литице код Сент Луиса у Мисурију, дуго је преуређивали, и пре десетак месеци од ње начинили подземну палату за њих и децу, па ипак им је и у такву изолацију продрла друштвена непогода.

Нови симбол

Постали су, ових дана, нови симбол страдања у финансијском вихору – устремљеном превасходно на куће и кредите узете за њих – и доказ да та „аждаја” може да сатре и најутврђенија пребивалишта. У жељи да буду изузетак, Слипери су ипак применили једно правило – узимање зајма – и оно је њихов остварени породични сан свело на епизоду општег, не само националног, него и глобалног кошмара.

Пећину, протегнуту на 1.530 квадратних метара (коришћену својевремено и за концерте) платили су, са хектаром окућнице, 160.000 долара. Тачније, дали су пола суме а остатак су узели „на креду”. Сада им је за наплату доспело тих 80.000, а они их немају. Поверилац прети да ће их избацити на улицу и одузети им имовину.

Слипер не пориче да се прерачунао. За претварање пећине у спектакуларно огњиште утрошио је, каже, 150.000 долара, рачунајући да ће му кредит бити „рефинансиран”, али му је поручено – „плати дуг или врати пећину”, што су могућности од којих му ниједна не одговара. За прву нема, а другу одбија, јер је доживљава као животни слом.

Прикљештен „између Сциле и Харибде”, излаз је потражио у интернету, коме је вичан и посредством којег је и прибавио пећину. На „и-беју” је расписао лицитацију за своју грађевинску лепотицу, која опчињава комбинацијом стапања с природом (међу стеновитим зидовима је стална температура од 18 Целзијуса, тако да није потребно ни загревање ни хлађење) и ентеријерских егзибиција, уз опскрбљеност неопходностима као што су питка вода, струја, канализација…

Није му, међутим, циљ да прода „пећински рај”. Очекује да ће се јавити неко ко ће се смиловати да га у неопходној мери дотира, бар зарад подршке новом владајућем концепту који проповеда више социјално- еколошког склада. У то би могло да се уклопи, слути, и коришћење брдских шупљина за становање, јер доприноси и жељеном „сузбијању зависности од увозних енергената”.

Локацијским изузимањем од обичаја, он је ипак у бољој ситуацији од већине који су се држали свих правила. За разлику од милиона „регуларних” невољника у потресима на тржишту некретнина, хипотека и кредита, он би још могао и да профитира, или бар да не изгуби уложено.

На интернетској аукцији је као почетну цену за своју адаптирану пећину одредио 300.000 долара, а рачуна, према пристиглим понудама, на већу суму, којом би покрио све издатке и можда зарадио за нови подухват. У прилог му иду бар две околности.

Смештај би већ изгубио, али органи принуде не могу да крену у заплену јер немају „упоредну вредност” – која је овде неопходна за процену некретнине – пошто у околини нема других станова, поготову не у пећини. Прати га, истовремено, снажна медијска подршка која га проглашава за новог „јунака нашег кризног доба”. За случај који на испит ставља цео систем: јер ако нема поштеде ни за породицу која је од пећине направила стан, како остали могу да буду сигурни да неће проћи још горе, у обрнутом правцу – да избацивањем из неотплаћених станова буду сведени на „пећинске људе”.

За разлику и од Њујорка

За аукцију луксузне пећине, каже Слипер, већ се заинтересовало 10.000 људи. Око 70 их се уписало у „књигу конкуренције” а пријаве се примају до 11. марта.

Аукцији прибегавају и акционари у грађевинарству – Њујорка. У „главном граду света”, како га неки називају, цене некретнина су биле постојане све до пре неколико месеци кад је потрес на Волстриту почео да их стрмоглављује. Неке су преполовљене, па трособан стан на Менхетну, чија је вредност била процењена на 2,2 милиона долара, може да се купи за 1,1 милион – забележио је истраживач „Њујорк тајмса”.

Тражња пада. Тешко се добијају кредити а и зарада од препродаје стана више није извесна. Појединци се чак одричу капаре од 100.000 долара да на трансакцији не би изгубили још више.

Прича се, међутим, да адаптираној пећини код Сент Луиса расте и тражња и цена. Стигла је, наводно, понуда од 450.000 у готовини. Јављају се заинтересовани из Паиза, Аустралије… Цивилизација показује тежњу – прокоментарисао је један хроничар – да се врати пећинским коренима.

Момчило Пантелић