До органа само уз сагласност родбине

Радна верзија Нацрта закона о трансплантацији органа налази се већ пет недеља на сајту Министарства здравља, па би сваки грађанин, а пре свега лекар требало да се упозна са предложеним решењима и да евентуално сугестијама помогне да се овај проблем помери са „мртве тачке”. У Србији 10 година није урађена трансплантација срца (последња је обављена уочи бомбардовања 1999. године).

По броју пресађених органа, уз Албанију, налазимо се на дну европске лествице, док лекар, Србин, др Драгоје Станисављевић усред Љубљане обара светске рекорде по броју обављених трансплантација: прошлог фебруара прославио је са својом екипом стоту и сто прву трансплантацију само јетре!

У нашој земљи годишње је потребно урадити око 400 до 500 трансплантација бубрега, од 100 до 150 пресађивања јетре и тридесетак пресађивања срца. Када изгубе стрпљење и продају кућу и имовину, неки ће отићи у иностранство да чекају орган, на пример јетру. Орган и интервенција пресађивања јетре на страним клиникама коштају минимално 150.000 евра, а прошле године на нашим клиникама урађене су само четири трансплантације јетре.

Предложени закон о трансплантацији органа требало би да буде усвојен до краја године, а за јавну расправу укупно има три месеца, од којих је пет недеља већ прошло.

Према радној верзији, свака пунолетна особа органе може да завешта пред сведоком, преко опуномоћеника, тестаментом или да да писмени пристанак. Ипак у случају мождане смрти потенцијалног донора, остаје обавеза лекара да код породице провери да ли је током живота донор променио став.

Дуго већ поједини лекари као боље законско решење предлажу изричито изјашњавање сваког пунолетног лица о донирању органа приликом издавања личног документа, на пример личне карте. У Америци, на пример, у свакој возачкој дозволи стоји назнака да ли је њен власник сагласан са узимањем органа у случају несреће, док је код нас помињање такве могућности табу. Шпанци су пунолетним грађанима, кад подносе захтев за издавање личне карте, оставили шест месеци да се одлуче да ли пристају да буду даваоци органа. Ако се у року од шест месеци не изјасне, воде се као особе које су аутоматски прихватиле ову могућност. Зато је Шпанија земља у којој се обави највећи број трансплантација. Ни на један орган пацијенти не чекају дуже од две недеље. 

Хирург који је у Србији обавио 22 трансплантације јетре, професор Божина Радовић за „Политику” каже да би и код нас требало да се уведе изјашњавање о могућој донацији органа, на пример приликом издавања личне карте. Међутим, таква сагласност треба да буде депонована у бази података у Националном центру, а не да се некакве картице носе са собом и да се људи излажу опасности.

„Програми трансплантације успешно се развијају и у земљама где не постоји обавеза такве изричите сагласности за живота, него се дозвола за узимање органа тражи од родбине преминуле особе”, подсећа др Радовић и додаје да је реч о другачијим срединама по менталитету и култури завештања органа од наше.

Председник Стручне комисије Министарства здравља за трансплантације, кардиохирург и један од лекара који су учествовали у писању предлога закона пре више од две године, доцент др Синиша Градинац сматра да је решење такозване претпостављене сагласности сасвим добро.

– Није кључна ствар у папиру, него у разговору са родбином. Никакав папир не помаже када имате родбину која не пристаје на донацију органа. Не вреди шта пише у возачкој дозволи или другом документу, јер смо ми још на Балкану, па би родбина потегла и пиштољ када их лекари не би питали. Чак и у Шпанији и другим земљама познатим по успешном програму трансплантације разговара се са родбином о донацији – истиче др Градинац.

Број органа и успешна донација, по мишљењу др Градинца, много више зависи од обучености лекара и особља које буде разговарало са родбином и бринуло о потенцијалном даваоцу. Такође је потребна и еволуција друштва из садашњег прилично нетолерантног у стабилније и хуманије, са више разумевања за суграђане. Сада је можда још рано, али ће доћи и код нас време да се, као у САД, у возачку дозволу упише „да” или „не” за давање органа, став је др Градинца.

Овај стручњак предлаже да би оваква могућност изјашњавања при издавању возачке дозволе можда могла да се испроба на примеру једне општине, рецимо новобеоградске. После анализе резултата можда би се такав метод могао предложити и за законско решење.

Оливера Поповић