У Црном мору се ломи нови поредак

Специјално за „Политику”

Последњих недеља украјински дронови и беспилотна пловила извели су серију напада на руску поморску инфраструктуру у Азовском и Црном мору. Москва је привремено ограничила пловидбу кроз Донско-азовски канал, појачала заштиту појединих лука и додатно ојачала надзор над морским комуникацијама. На први поглед, реч је о још једној епизоди у рату који већ годинама свакодневно отвара нове фронтове. Али овај пут мета нису били само бродови. На удару су се нашли путеви којима се крећу жито, нафта, војна техника и роба. Управо зато ова дешавања представљају добар повод да се постави једно много шире питање: Зашто је Црно море поново постало један од најважнијих геополитичких простора Европе?

Историја даје прилично једноставан одговор. За Русију питање Црног мора никада није било само поморско питање. Од Катарине Велике, преко Кримског рата и совјетске Црноморске флоте, па све до припајања Крима 2014. године, Москва је овај простор посматрала као предуслов свог статуса велике силе. На копну Русија располаже огромном стратешком дубином, али без сигурног излаза ка топлим морима њена способност да пројектује утицај према Средоземљу, Блиском истоку и северној Африци остаје потпуно ограничена. Зато Крим за Кремљ није само симбол националне политике, већ средиште читаве црноморске стратегије. У Москви добро знају да губитак слободе деловања на овом мору не би значио само војни проблем, већ и дугорочно слабљење руског положаја на ширем евроазијском простору.

Ипак, чак ни Русија не може сама да одлучује о судбини тог простора. Ко погледа карту, схватиће зашто. Црно море је затворен басен са само једним излазом ка светским океанима. Тај излаз није у Москви, већ у Истанбулу.

Управо зато је Турска, можда више него било која друга држава, повећала свој геополитички значај од почетка рата. Контрола Босфора и Дарданела даје јој полугу коју нема ниједна друга регионална сила. Применом Конвенције из Монтреа, која Турској у ратним околностима омогућава да ограничи или затвори пролаз ратним бродовима зараћених страна, док за флоте држава које немају обалу на Црном мору прописује ограничења у погледу тонаже, броја пловила и дужине боравка, Анкара је показала да нико не може озбиљно планирати будућност Црног мора без Турске. Она испоручује Украјини војну опрему, не признаје руску контролу над Кримом и са савезницима уклања мине са пловних путева. Истовремено одржава политички дијалог, туризам, енергетску сарадњу и трговину са Москвом. То није политика колебања, већ настојање да се очува положај државе без чијег пристанка нико не може да обликује правила пловидбе кроз Босфор.

Док Русија брани своју стратешку дубину, а Турска своју улогу чувара мореуза, рат је створио и нове добитнике. Најочигледнији пример је Румунија. Констанца је постала једна од главних капија украјинског извоза и једно од најважнијих логистичких чворишта НАТО-а. Истовремено, експлоатација налазишта „Нептун дип” могла би да претвори Румунију у једног од најзначајнијих произвођача природног гаса у Европској унији. Али сваки геополитички успон носи и ризике. Дронови, плутајуће мине и електронско ратовање више нису нешто што се дешава далеко од румунске обале. Они постепено постају део њене безбедносне стварности.

Бугарска се много ређе помиње, али без њених лука западна обала Црног мора не би могла да функционише као јединствен логистички простор НАТО-а. Истовремено, Софија покушава да избегне да безбедносна политика додатно продуби поделе у друштву које је деценијама одржавало блиске политичке, културне и економске везе са Русијом.

На супротној страни Црног мора налази се Грузија. Некада симбол замрзнутих конфликата, данас покушава да постане један од кључних транзитних праваца између Европе, Кавказа и Централне Азије. Лука Анаклија, Средњи коридор и нове енергетске и дигиталне везе требало би да омогуће транспорт који заобилази Русију. Средњи коридор, који преко Казахстана, Каспијског језера, Азербејџана и Грузије повезује Кину и Централну Азију са Европом, последњих година добија све већи значај као алтернатива традиционалним правцима преко Русије. Али свега неколико десетина километара од планиране луке Анаклија налази се Абхазија, регион који се отцепио од Грузије у крвавом рату, а у ком Москва постепено јача своје војно и поморско присуство, настојећи да задржи стратешки утицај над источном обалом Црног мора. Зато се на Кавказу данас не сударају само војске, већ и различите визије будућих транспортних, енергетских и трговинских коридора.

Можда је управо то највећа промена коју је донео рат. Дуго се веровало да ће се његов исход мерити искључиво бројем освојених или изгубљених километара у Украјини. Данас је све извесније да ће једнако важно бити и питање ко ће после рата контролисати поморске путеве, луке, енергетске токове и излаз ка Средоземљу. Ко данас контролише Црно море, не контролише само море. Контролише најкраћи пут којим Русија излази на Медитеран, Европа стиже до Кавказа, а свет добија значајан део украјинског жита.

Могуће је да ће историја овај рат памтити по Бахмуту, Авдејевки или Покровску. Али није искључено да ће се, када једног дана буде писана његова геополитичка историја, показати да се најважнија битка водила далеко јужније – на мору чије су луке, мореузи и коридори поново постали мерило политичке и војне моћи. Јер Црно море никада није било само географија. Оно је, посебно у 19. веку, било питање равнотеже снага. Данас је то поново.