Певачице – гледај, слушај и не пипај

Тридесетих година прошлог века београдским кафанама, пре свега онима у Скадарлији, палила је и жарила чувена певачица Софка Николић. Што би млади данас рекли, била је врх, али су госте забављали и други, познати и талентовани певачи. Чим се у Бугарској променила тамошња власт, из те земље су у Југославију почеле да стижу „заносне бедевије”, међу којима је предњачила и она уметничког имена Беба Бугарка. Описују је као лепу, витку, грациозну, увек дотерану. Публику је одушевљавала песмом „Трипут ти чукнем на пенџер, мила даскалице”. Певала је наше и бугарске народне песме, а знала је и старе, македонске мелодије. Слава јој није дуго потрајала јер се тешко разболела и убрзо умрла. Београд јој је приредио велику сахрану, мада јој гроб није сачуван.

У ваздуху се осећао мирис Другог светског рата, једни су веровали у „скору пропаст”, други томе нису придавали значај, често се веселећи у „Херцеговини”, „Топлици” и другим престоничким кафанама. У „Херцеговини” су, уочи Априлског рата, госте забављале две љупке певачице, Ивка и Тинка. Власник кафане, доброћудни Јован Ђорђевић, није морао да опомиње госте јер се тада знао домаћински ред, а и правила су се поштовала: певачице су сви могли да слушају и гледају, али је пипање било забрањено. Атмосфера у кафани била је пријатељска, топла, готово домаћинска, чему је прилично доприносио оркестар којим је руководио Шандор Раду. Он се са Чубуре преселио у „Радничку касину” на Славији, а потом у земунски хотел „Централ”. Знао је много песама, посебно славонских поскочица, али и оних које су се певале у варошима преко Саве и Дунава. Вечерњи наступ би обично почињао неким маршом, а онда су се ређале песме које је публика обожавала.

Нису сви певали у кафанама. Неки су имали срећу да их прихвати Радио Београд или да наступају на отменијим приредбама, концертима или на радију. Упамћени су и они којима је певање било хоби. Међу таквима су студент медицине Урош Сеферовић, гитариста и певач Мирко Марковић, па Раша Раденковић, Богдан и Зорка Буташ, затим адвокат Мијат Мијатовић, позоришни радник Миле Милутиновић, глумица Ната Павловић. На радију су често гостовали Вукашин Вуле Јефтић, Нада Александровић, Даница Обренић, Милан Тимотић, Ружица Протић...

Истражујући историјат познате скадарлијске кафане „Код три шешира”, дошли смо до сазнања да је Зорка Буташ била чланица хора Београдске опере, а после аудиције наступала је као радио-певачица. Предратни Београд није оскудевао у друштвеним забавама, о чему сведоче и учестале најаве у новинама. Веома ангажовани су у то време били Народна одбрана, Материнско удружење, Коло српских сестара, Хумано друштво „Лако ћемо”. Сви су приређивали годишње или шестомесечне забаве, тако да су концерти могли да се бирају.

Баш због учесталих концерата, на цени су били певачи, певачице и оркестри. Не заборавимо и дворске балове на којима је наступао дувачки оркестар Краљеве гарде под руководством капелника Драгутина Покорног. Забаве је приређивало и Удружење произвођача ратлука, захваљујући Антигони Папа Ђорђу, краљевском дворском лиферанту ратлука, и оркестру грчких бузуки-тамбура. Хроничар Димитрије Кнежев записао је да су, средином тридесетих година, певачи путовали и у Америку. Звали су их наши исељеници „да им деца не забораве језик”, да се они подсете старог краја, али и да их жеља мине за песмом.

Преко океана су кренули певачи Урош Сеферовић и Раша Раденковић, гитариста Мирко Марковић, затим Милан Тимотић и Едо Љубић, који је популарност стекао у кафани „Домовина”. Све искусни уметници, широког дијапазона: знали су не само народне, већ и староградске песме и шлагере. Сеферовић је одлично изводио и далматинске песме. Сви они су, заједно са Софком Николић, умели да у кафанама певају до зоре. Зато је увек било весело „Код два јелена”, у „Подрињу”, „Бумсу” и другима у којима се окупљала тадашња глумачка, песничка и књижевна елита: Добрица Милутиновић, Сима Пандуровић, др Светислав Стефановић, Раде Драинац, Тин Ујевић, Тодор Манојловић, Божидар Ковачевић, Десимир Благојевић…

Иза оркестра браће Цицварић, Вуке Шехеровић, фрулаша Саве Јеремића или легендарног виолинисте Властимира Павловића Царевца остали су тонски записи, сведоци једног на тренутке бурног, а ипак лепог времена. Остале су упамћене и ноћне седељке у Скадарлији које је приређивао певач Мијат Мијатовић. У друштву пријатеља, за таква окупљања је говорио „да су за моју и твоју душу”. На седељкама се слушала добра, боемска песма, али се, најчешће, и добро јело. Гостима су се служиле такозване мале порције. Наручивали су шкембиће у сафту, секели гулаш, главу у шкембету, малу бечку шницлу с пиреом. То је јеловник док се имало пара. А кад би се новчаник потпуно истањио и кад је у њему остало само за литру белог вина и сифон соде, конобари би доносили оно што се „затекло у кухињи” или у најбољем случају претоп од неког печеног јагњета или прасета. Хлеба је увек било, црног лука такође, и ето царске трпезе у глуво доба ноћи.

Београд је растао, имао све више становника и нових грађевина, а онда је углавном спокојан живот прекинуо напад Немачке и бомбардовање 6. априла 1941. Многе кафане су страдале, а особље је напустило престоницу. Завршетком рата, отворена су стара и појавила су се нова уточишта боема.