Учио сам занат у 55.

Од 2006. године грнчар сам по занимању, власник приватне грнчарске радње у Лебану. Пре овог грнчарског посла, радио сам у Министарству одбране, одсек Лебане. Радио сам у Министарству 31 годину, цео радни век (послови евиденције, регрутације, мобилизација…) све док једне вечери, у априлу 2005, нису позвали свих нас осморо и уручили нам решења о престанку радног односа. Комплетан одсек Министарства у Лебану тада је престао да ради, тако да и данас овде долазе њих двојица из Медвеђе да обављају део послова које смо ми радили.

Те 2005. имао сам 54 године. Добио сам три хиљаде евра отпремнине. У кући сам имао два студента, ћерку и сина, и супругу запослену у металској индустрији „Први мај” у Ждеглову, у којој плату скоро да нису исплаћивали.

Уопште нисам знао шта ћу даље. Али десило се то да је моја ћерка, која је студирала Ликовну академију у Нишу, баш тих дана вајала глину. Зато сам помислио да у Лебану и околним местима нема ниједног грнчара. Узео сам три хиљаде евра и отишао у Ниш код једног мог пријатеља који има грнчарску радњу. Распитам се где могу да купим основне ствари за рад. И све евре уложим у куповину две пећке, калупе и материјал. У ствари, у биро за запошљавање у Лесковцу однео сам потврду о томе где сам отпремнину утрошио, и онда сам од њих добио још осамдесет хиљада динара из пројекта „Отпремнином до посла”. Купио сам и грнчарски точак. Код мог пријатеља из Ниша био сам на кратком курсу из грнчарства и тако сам полако почео и сам, јер никад раније нисам се бавио тим послом. Почео сам од шољица за кафу и разног посуђа и већ 2006. године регистровао сам радњу. Сад имам комплетан грнчарски асортиман који продајем по туристичким местима у околини – Сијаринска бања, Нишка бања, Пролом бања, Лесковац. Имам и опрему за сито-штампу, па сад сувенире продајем са ознакама места у ком су купљени. Прво се раде налепнице које се лепе, па се производи враћају у пећку. Сад већ може од тога да се живи. У међувремену ћерка је завршила Академију, запослила се и удала, а син има још један испит на Грађевинском факултету у Нишу.

(/slika2)Кад сам остао без посла био је то за мене шок, јер чиме да се бавим и шта да радим, поготово кад видим колико је снажно ,,црно тржиште” и колико је разне робе, кинеске и друге. Али нисам могао да чекам, морао сам да се одлучим за нешто, без обзира на моје године.

Свих нас осморо смо се снашли. Један је отворио кафић, други прави коре за питу, један се бави трговином... Нико није остао на улици. Сад уплаћујем за пензију и приводим радни век крају. Да нисмо овако успели, свако за себе, могли смо да удружимо средства и оснујемо заједничку радионицу. Увек може нешто да се ишчепрка и да се живи. Важна је воља, а мени већа воља не треба, јер сам добио унучицу и имам за кога да се борим. Нема опуштања.

Грнчар, власник радње„Arttera”