Učio sam zanat u 55.

Od 2006. godine grnčar sam po zanimanju, vlasnik privatne grnčarske radnje u Lebanu. Pre ovog grnčarskog posla, radio sam u Ministarstvu odbrane, odsek Lebane. Radio sam u Ministarstvu 31 godinu, ceo radni vek (poslovi evidencije, regrutacije, mobilizacija…) sve dok jedne večeri, u aprilu 2005, nisu pozvali svih nas osmoro i uručili nam rešenja o prestanku radnog odnosa. Kompletan odsek Ministarstva u Lebanu tada je prestao da radi, tako da i danas ovde dolaze njih dvojica iz Medveđe da obavljaju deo poslova koje smo mi radili.

Te 2005. imao sam 54 godine. Dobio sam tri hiljade evra otpremnine. U kući sam imao dva studenta, ćerku i sina, i suprugu zaposlenu u metalskoj industriji „Prvi maj” u Ždeglovu, u kojoj platu skoro da nisu isplaćivali.

Uopšte nisam znao šta ću dalje. Ali desilo se to da je moja ćerka, koja je studirala Likovnu akademiju u Nišu, baš tih dana vajala glinu. Zato sam pomislio da u Lebanu i okolnim mestima nema nijednog grnčara. Uzeo sam tri hiljade evra i otišao u Niš kod jednog mog prijatelja koji ima grnčarsku radnju. Raspitam se gde mogu da kupim osnovne stvari za rad. I sve evre uložim u kupovinu dve pećke, kalupe i materijal. U stvari, u biro za zapošljavanje u Leskovcu odneo sam potvrdu o tome gde sam otpremninu utrošio, i onda sam od njih dobio još osamdeset hiljada dinara iz projekta „Otpremninom do posla”. Kupio sam i grnčarski točak. Kod mog prijatelja iz Niša bio sam na kratkom kursu iz grnčarstva i tako sam polako počeo i sam, jer nikad ranije nisam se bavio tim poslom. Počeo sam od šoljica za kafu i raznog posuđa i već 2006. godine registrovao sam radnju. Sad imam kompletan grnčarski asortiman koji prodajem po turističkim mestima u okolini – Sijarinska banja, Niška banja, Prolom banja, Leskovac. Imam i opremu za sito-štampu, pa sad suvenire prodajem sa oznakama mesta u kom su kupljeni. Prvo se rade nalepnice koje se lepe, pa se proizvodi vraćaju u pećku. Sad već može od toga da se živi. U međuvremenu ćerka je završila Akademiju, zaposlila se i udala, a sin ima još jedan ispit na Građevinskom fakultetu u Nišu.

(/slika2)Kad sam ostao bez posla bio je to za mene šok, jer čime da se bavim i šta da radim, pogotovo kad vidim koliko je snažno ,,crno tržište” i koliko je razne robe, kineske i druge. Ali nisam mogao da čekam, morao sam da se odlučim za nešto, bez obzira na moje godine.

Svih nas osmoro smo se snašli. Jedan je otvorio kafić, drugi pravi kore za pitu, jedan se bavi trgovinom... Niko nije ostao na ulici. Sad uplaćujem za penziju i privodim radni vek kraju. Da nismo ovako uspeli, svako za sebe, mogli smo da udružimo sredstva i osnujemo zajedničku radionicu. Uvek može nešto da se iščeprka i da se živi. Važna je volja, a meni veća volja ne treba, jer sam dobio unučicu i imam za koga da se borim. Nema opuštanja.

Grnčar, vlasnik radnje„Arttera”