Главни идеолог Кремља

     „Словите као други по утицају унутар руске елите, иза Путина, али знатно испред вашег непосредно надређеног у Кремљу и испред председника владе Фраткова. Да ли се осећате почаствовани?”, упитао је (2005) немачки Шпигл.

     „Не придајем томе превише важности. Могућно је да то није баш сасвим тако”, скромно је одговорио Владислав Сурков – у том часу четрдесетогодишњак у сенци највише власти, „покривен” једном од оних бирократских титула (заменика шефа администрације председника) које каткад подразумевају знатно више него што њихов рогобатни наслов може наговестити.

      Ипак – да је „заменик шефа администрације” наслов „са супстанцом”, запажа се и четири године касније. Председник Русије већ непуно лето је Дмитриј Медведев. Владимир Путин је у Белом дому, али „заменик”у Кремљу, и даље је – Сурков.

      На Сурковљеву „незаменљивост” у администрацији шефа Русије могла би можда указати његова репутација „главног идеолога Кремља”, а и још неоповргнут утисак јавности да је Сурков „Путинова десна рука”. И прво и друго је било израз хитних потреба Москве да се што пре спреми за оно што се (изгледало је у том тренутку! ) према Русији креће као ваљак „обојених револуција”. Требало је зауставити „ваљак”, а то је значило смислити и изазову супротставити неки руски одговор.

       Сурков је изумио „суверену демократију”, уређење које би по речи у изразу упућивало на то о чему из топова пропаганде грми са Запада, али које би и штитило од „предозирања”, доводећи идеал у зависност од суверености Русије. Отприлике, ништа од приче, ако се у њу упетљава неко споља,тојест, ако је инвазијом туђег угрожена Русија.  

      Препад народом на трговима имао је ефекат шока.”... Ми смо веровали да нас Запад воли,да ће нам помоћи и да ћемо за десет година живети као Европљани”, цитиран је Сурков. После догађања „Кијева на улицама”, његова идеја је да најпре треба раскрстити са илузијама: „Не. Запад није дужан да нас воли. Уосталом, Запад није добротворна организација. У ствари, требало би да се запитамо зашто су људи тако често према нама подозриви. Како смо доживљавани вековима? Као огромно ратоборно царство у власти деспота – прво царева, онда бољшевика. Зашто би нас било ко волео? Ако желимо да будемо прихваћени, морамо заузврат нешто да урадимо. А то је умеће којим тек треба да овладамо.”

      Сурковљевих цитата има за позамашну књигу, али наведени је тај који, рекао би читалац, наводи на траг руских потоњих корака. Њему се приписује ауторство у замисли да се Путин, ступајући на трамбулину рокаде с Медведевом, чврсто ослони на доминацију једне јаке партије унутар Думе (Уједињене Русије). Сурков је учествовао у стварању те партије. А верује се и у његово духовно очинство при настанку Наших – као савремене верзије ишчезлог совјетског Комсомола, властима привржене омладине. Све се то може представити и демократским, али зависи с које стране се гледа.

      Срж је у идеји Суркова да се Русија избори за време, а да у међувремену, док механизам новог не буде на месту – успе да материјализује „суверену демократију” у сфери економије, државном контролом „над таквим виталним секторима, као што су стратешке комуникације, нафтоводи, национални електросистем, железнице и федерални аутопутеви, финансијски систем и телевизија”.

      Читајући објашњења „суверене демократије”, неки бивши Југословен некако спонтано би се присетио Кардеља. Он је инсистирао на социјализму којем је придодато да је „самоуправни”. Ваљда да би се изборила аутономија Југославије према „централи”, разликовањем. Међутим, Сурковљев инспиратор није Кардељ него – Че Гевара. Че је, наводно, афирмисао ту тезу о „појединим државама са свим формалним атрибутима демократије, али зависним од транснационалних компанија и иностраних политичких снага”.

      Сурков је пронашао згодан цитат, прискочио и бацио се на посао. Године 2008, намах се учинило да је његова звезда можда у заласку, доласком у Кремљ Медведева. У тренутку сопствене потребе за разликовањем, Медведев је био критиковао придодавање квалификатива кристално јасном појму демократије. Када се тако нешто учини, реч „демократија” добије неки „необичан призвук”, цитиран је Медведев.„Ствара се утисак да говоримо о нетрадиционалној (врсти) демократије, и то сместа установљава другачију перспективу”, цитиран је.

      Могућно је. Међутим, заменик шефа администрације председника Медведева и даље је Сурков, Путинов протагониста „необичног призвука” руске „демократије”.