Добијање органа преко регистра, а не преко везе

Закон, између осталог, предвиђа строгу контролу и спречавање злоупотреба приликом донације органа, јер планирано је формирање јединственог регистра потенцијалних прималаца и давалаца органа, односно јединствена листа чекања за примаоце коју ће водити управа за биомедицину. Врло је важно да породице које су пристале да органе својих ближњих уступе за трансплантацију знају да ће ове органе добити они којима су најпотребнији, да се поштују приоритети и медицински критеријуми.

Наши саговорници нерадо причају о лекарским неслагањима, оспоравањима стручности или такмичењу, али је истина да има центара који нерадо уступају органе другим центрима. Др Божина Радовић каже да је најбитније поштовати договорену организацију, а не да директор једне установе даје себи за право да одлучи коме ће органи ићи. Дакле, оног часа када се појави потенцијални давалац органа процедура је само једна: о томе се обавештава Национални центар и тада се у бази података проналази пацијент који је најбољи кандидат, али на подручју Србије, а не у кругу једног клиничког центра.

Како обезбедити и гарантовати поштовање непристрасне листе приоритетних прималаца органа?

– Садашњи број трансплантација је много мањи од потреба и то јача корупциони притисак. Лекари, нажалост, само могу да обећавају трансплантације које су у овом тренутку реалност, као и добитак премије на лотоу, јер нема довољно органа. Када се једном орган нађе лекари ће лако по медицинским критеријумима, са листе а по врсти потребних органа, утврдити ко је најбољи кандидат – сматра др Градинац.

Србија предложеним законом треба коначно да добије националну организацију за трансплантацију. Лекари сматрају да би уместо законом предложене управе за биомедицину назив који више одговара требало да буде национална агенција за трансплантацију или трансплант биро.

Координатор за трансплантације у Клиничком центру Србије др Стеван Павловић има озбиљну примедбу на предложено решење по којем се клинички центри добровољно пријављују да организују службу донор болница.

– Не може ниједан директор добровољно одлучивати да ли ће имати организовану службу донор болница, већ у закон мора да уђе одредба о обавези директора сваког КЦ, које има одељење неурологије и анестезиологије, да развије службу донор болнице. Када се на таквом месту нађе особа у стању мождане смрти, значи потенцијални давалац органа, неуролог и анестезиолог о томе обавештавају центар, а екипа из КЦС или са ВМА стиже по орган. Никаква добровољност не долази у обзир, јер се и даље нећемо померити са „мртве тачке”. Таквих донор болница Чешка има 36, Словенија 10, а ми само две – истиче др Павловић и додаје нелогичност да у Србији центри за трансплантацију „ничу као печурке”, има их пет, а у плану је и отварање шестог, а да би били успешни њих треба да прати најмање 30 донор болница, које сада не постоје!

Посебна је прича што Србији као малој земљи не треба тако велики број центара за трансплантацију. Словенија има, на пример, само један. Др Синиша Градинац каже да је за земљу од 10 милиона становника скупо да има више оваквих центара, па би један био сасвим довољан, евентуално за трансплантацију бубрега може да постоји неколико центара. Са овим је сагласан и професор Радовић, који наглашава да је најбитније да се успостави мрежа локалних донор-центара, у којима ће радити неуролози и анестезиолози, обучени да лече потенцијалне даваоце, јер се орган код особе у стању мождане смрти мора чувати док не дође екипа која ће га преузети и однети у центар за пресађивање.

Оливера Поповић