Кад се изврће чарапа прошлости

Протеклог четвртка је Окружном суду у Београду поднет захтев за рехабилитацију Драгољуба Драже Михаиловића. Подносиоци захтева су Српска либерална странка, Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини и Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима.

У обимном поднеску у који је ,,Политика” имали увид (око 110 страница текста стандардне дужине или око 30.000 речи) подносиоци су се ограничили на доказивање да је ,,генерал Михаиловић лишен живота на основу судске одлуке из идеолошких и политичких разлога”.

Нагласили су да нису консултовали изворну пресуду и кривични предмет, због ,,немогућности увида у оригинални судски спис”.

У најопсежнијем делу захтева расправља се низ историјских питања, при чему су у средишту пажње Равногорски покрет и Комунистичка партија Југославије.

Две међусобно супротстављене политичке и идеолошке концепције образложене су тако да је она комунистичка подвргнута оштрој критици, не само из угла равногорства, него и из шире перспективе. При томе је критика често сведена у рам заоштрене антикомунистичке реторике из периода врхунаца хладног рата.

Изнета је критика политичких и идеолошких разлога ,,за лишења живота генерала Михаиловића”, а указано је и на манифестације тих разлога током самог судског поступка, као и у изреченој пресуди.

У посебном одељку подносиоци захтева тврде да је јавно суђење Михаиловићу било само ,,средство” којим су ,,прикривени” идеолошки и политички разлози да он буде ,,лишен живота”.

Одлуку о Михаиловићевој кривици и казни, тврде подносиоци захтева, ,,владајућа група је донела пре суђења”, а њему је било ,,ускраћено право на непристрасан и независан суд”. Било му је ,,ограничавано право одбране” и ,,ускраћено право на жалбу из политичких разлога”.

Захтев за рехабилитацију садржи и 112 фуснота, уз позивање на десетак извора. Главни ослонац је књига Новице Стефановића ,,Последњи српски ђенерал”, поменута је у чак шездесетак фуснота. На радове Милослава Самарџића позвали су се у двадесетак наврата, ослањајући се на један интернет сајт (www.мангуп.нет).

Пошто је захтев предат, суд ће имати да се позабави још једним питањем – шта ће бити с првим захтевом за рехабилитацију Драже Михаиловића, који је суду подено његов унук, Војислав Михаиловић, 1. децембра 2006. године.

Својевремено је суд саопштио да тај поднесак није праћен документацијом, па је она прибављена из Војноисторијског архива (,,више хиљада страна”). Али, суд није могао да је уручи Војиславу Михаиловићу, што је он оспорио тврдњом да има ,,само једну адресу” и да је прича како не могу да га нађу ,,прича за децу”.

Овим поводом сам пребирао по својој документацији, да се подсетим разговора вођеног са Отом Бихаљи Мерином, 8. маја 1988. године.

Тог дана је покренуо и питање рехабилитације Драже Михаиловића јер сам га претходно запиткивао о Драгиши Васићу.

,,Чујем да Срби оживљавају Дражу, да га уздижу за свог мартира. Уколико је то нужно, а јесте, нека идемо путем нових сазнања, која не морају нужно водити рехабилитацијама, мада могу довести и до тога. Ако то важи за Дражу, онда важи и за једног Степинца, или за Рупника. Најважнија је истина, али се до ње не долази на суду. Ако је потребно, нека судски процеси буду обновљени, нека буду изнете нове, непознате чињенице. Лиза (Отова супруга – прим. аут.) и ја пратили смо у сали суђење Дражи. Као да смо присуствовали извођењу неке чудесне драме. Када је она завршена, и док је трајала, дуго смо је коментарисали. Било нам је јасно да у тој драми људи играју своје научене улоге. Улогу је играо и сам Дража. Једино смо у његовим очима видели наду да драма неће имати онакав крај, какав су градили њени учесници, држећи се својих улога. У Дражиним очима назирали смо наду да ће тај крај, можда, бити другачији”.

Како ствари стоје, та драма се наставља се, с другим учесницима и с неком врстом истањене наде да доприноси националном помирењу.

Пре ће бити нови прилог разгоревању давних спорења и наставку једне нарочите игре у којој се чињенице из изврнуте чарапе прошлости фарбају сиромашном палетом боја идеологије и политике, уместо да буду осветљене према диктуму трагања за истином.

Слободан Кљакић