Осам миленијума древног календара

Ужице – Љубивоје Јовановић из Ариља, академски сликар са дипломом из Прага, магистар, упорни културни посленик у својој вароши, током четири деценије стваралаштва изградио је особен уметнички стил заснован на претхришћанској словенској митологији, а у свом Ариљу, на левој обали Рзава, подигао је и јединствену кулу: својеврстан замак, "чардак ни на небу ни на земљи" у коме живи и ствара. И још једном је ових дана, на отварању своје изложбе у простору Јокановића куће у Ужицу, Љубивоје говорио о боговима Словена, о својим истраживањима прошлости Срба, по њему хиљадама година дужој од онога што нас историја званично учи. Помињао је овај сликар и Сварога, Ладу, Световида, Морану, Коледа, Перуна и друга прадавна божанства, које је по свом виђењу и у слике преточио.

Причао је и о свом необичном календару: вели да се родио 7458. године, у месецу "сечку" по новом, а у "љутњу" по старом бројању. И то баш тада кад је, по Љубивоју, последњи пут бог Коледо Сварожић, син Дајбога и Маје Златогорке, подарио учење српским мудрацима, који ће овај дар преточити у календар.  

– Дуго истражујем словенску митологију и божанства, у историјској литератури, митовима, предањима. Рецимо, овај календар са хиљадама година потиче, по веровању, од када наш народ и остали Словени рачунају године. Вероватно од успостављања поштовања бога Дагона, риболиког божанства земље и воде, чији је атрибут било зрно жита, које се на нашим просторима, како су показала и позната истраживања у Благотину, гаји већ 8.000 година. У то време, дакле, да би то радили, морали су да познају соларни календар – објашњава за "Политику" Љубивоје Јовановић, према чијем мишљењу су Срби аутохтони народ на овим просторима. Недавно је на једном научном скупу у Београду изнео две потпуно нове тезе о нашој прошлости: једна је теза о култури облутка, а друга календар настао по птицама. Пише и о "белој пчели" као претку у 13. колену и потомку у петом колену.  

Своје бављење раном словенском митологијом, религијом, обичајима и магијом Љубивоје тумачи овако:  

– Циљ ми је да повратим заборављено, да подигнем свест о нама као о великом народу, да повратим самопоуздање и самосвест Срба. Да бисмо били способни да одолимо овој ветрометини у којој живимо.  

А да Љубивоје у својим мислима и делима има подршку, сведочи пуна изложбена сала Јокановића куће на отварању ове, једне од шездесетак изложби на којима је учествовао, и речи том приликом изговорене: "Овај сликар, вођен романтичарским заносом, ствара ангажованим ликовним језиком и доказује да су уметност и језик последња упоришта једног народа".