Фудбалска титаномахија на Светском првенству

Уочи самог финала Светског фудбалског првенства човечанство је занемело пред невероватним „археолошким открићем” – сликом на којој Меси купа тек рођеног Јамала. Одавно се зна да ништа није случајно, а поготово је тешко да се у наше време претпостави да нешто може да изађе у јавност, ако није маркетиншки испланирано. Баш би морао да буде невероватан сплет околности да се открије таква тајна у тренутку кад се репрезентације, чије су они звезде, боре за светски трон.

Легло је као кец на десет да се, поред дизања ионако превисоке летње и мундијалске температуре, симболично, а то се углавном врло дубоко урезује људима у памћење, Јамал по маркетиншком праву произведе у новог Месија.

Да ли је пратећа прича уз ту савремену фреску веродостојна или је мит нити је важно, нити ће да буде. Важније је оно што она симболизује – владајући бог својим додиром преноси своју моћ на свог наследника.

Јасна порука самог божанства

Зар после тога да се ломе копља ко ће да преузме скиптар и жезло кад их (ништа није вечно, па ни Меси) положи стари владар? Па, ево, он је лично, надахнут провиђењем, послао, како то данас воле да кажу, „јасну поруку” – то је оно новорођенче, које је не само држао у рукама, него и окупао. А вода има посебан значај. Као она из реке Јордан...

Шпанија с Јамалом је свргнула Месијеву Аргентину. Из тога још није на сва звона разглашено да се десило нешто „историјско” (на Мундијалу није протекао дан без тога), што не значи да неко из маркетинга (српска реч за ту чудотворну област у нашем животу је продаја, па кад се преведе постаје јаснија њена сврха) неће да се сети Титаномахије. То је старогрчки рат божанстава када су деца богова устала против родитеља и преотела им власт. Победници су, са Зевсом на челу, владали светом с Олимпа, а побеђени су бачени у Тартар, место које је испод Хада онолико колико је земља удаљена од неба.

Маркетиншки жреци су, дабоме, могли и то да предскажу, међутим, било би неумесно да се уочи финала открије да ће млађи да уклони с трона старијег. Али јавност се припрема да долази Јамалово време (као некад Месијево) и он почиње да улази у лик, који ће наредних година да носи (продуцент би трљао руке да то траје онолико сезона колико је владао пали фудбалски Хронос).

Између њих има много сличности. Не само што нису из Шпаније, него су са других континената (Меси је Јужноамериканац, Јамал Африканац). Пресађени су под каталонско сунце, где је граду и свету (Урби ет Орби), чим су им се појавиле прве лиске, обнародовано да ће да израсту толико да ће цео свет да се нађе у њиховом хладу (сенци).

Још док су били у подмлатку медији су преносили „јеванђеља” по којима ће та два потока да постану океани. Из маркетиншких разлога, ради повећаног интересовања, вероватно ће да буде још неки (као Кристијано Роналдо у Месијево доба). Јамал улази у лик с којим треба да се сроди. Већ је, као некада Меси, чије се презиме, као богомдано, већ повезивало с месија, постао јунак рекламних спотова.

Обојиџа су леваци. Не левоноги, јер у српском је левоног онај који има само леву ногу (други једноноги је десноног). Некада никоме није сметало што су кошаркаш Кораћ, фудбалер Џајић, боксер Парлов били леваци, али, савременим кројачима српског језика ближи је уличарски говор, па су и дешњаци постали инвалиди (десноруки и десноноги).

Меси и Јамал су крхки и ниски, а ривали су им углавном атлетски грађени. Самим тим придобијају наклоност јавности, јер се стиче утисак да се Давид бори против Голијата.

У фудбалској историји Меси је стварно посебан случај. Од како се појавио никада није имао „фластера”. То је онај, који је одређен да се не одваја од противничког играча, кога је добио да „чува”. Остале асове су увек под будним оком држали „полицајци”. На пример, кад се опраштао од бразилске репрезентације Пеле је одабрао да то буде против Југославије, што је за наш фудбал било огромно признање. Без обзира на то Мирослав Павловић му није дао око да отвори. Краљ фудбала на последњој утакмици не да није дао гол, него није ни дошао у прилику да шутира.

За разлику од Пелеа, Ди Стефана, Кројфа, нашег Џајића и слично, Меси се током целе каријере дословно шетао по игралишту док не добије лопту. Ако се неки противник и задесио поред њега он или пусти Месија да протегне ноге као на „штрафти” или се, чак, сам склони од њега, јер има „неки други посао”. Меси углавном неометан прима лопту, онда крене с њом, а пошто има кратак корак, трчањем у цик-цак ту своју ману претвара у врлину, што је изводио заиста велемајсторски. Пошто је то радио на малом простору, око њега се окупе двојица-тројица противника, што се обично завршавало његовим падањем: зато што је оборен или да би изнудио слободан ударац. А њега је претварао у уметничко дело. За разлику од пенала.

Најбољи голман није у идеалном тиму

Први је фудбалер, који је на светском првенству промашио два једанаестерца из игре. Од укупно осам искористио је само половину. Ми пречку Стојковићу 1990. против Аргентине или Мијатовићу 1998. против Холандије никако да опростимо. А у Месијев учинак то нико и не ставља, а ако и унесе у списак то је толико ситним словима да се и не чита.

Месијев дриблинг је предвидљив (у леву страну), али су сви наседали на његов покрет у десну. Као фудбалер је конструисан да буде видљиви, лепо дизајнирани део сложеног уређаја, који су покретали Чави и Инијеста. Та двојица шпанских репрезентативаца (светски прваци 2010, европски 2008. и 2012), нису тиме оштећени. Једноставно, није то за њих, као што ни Меси не би нашао себе на њиховом месту. Онај ко је у Барселони делио улоге маестрално је проценио ко је рођен за шта.

Кад су они отишли из клуба, упркос томе што је Меси остао, Барселона се спустила у нижу орбиту. Кад је прешао у ПСЖ тамо су била још два таква бога (Мбапе и Нејмар), али није било тамошњих Чавија и Инијесте.

Меси по месту у тиму подсећа на Пушкаша: чекање лопте на тридесетак метара од гола, а онда нешто волшебно: дриблинг, шут, комбинација... Али у оној мађарском златном тиму косио је и воду носио и остао у сенци Хидегкути.

Јамал исто тако чека уз десну аут-линију као и Меси. Ако нешто учини с њом – јасно, геније је, ако не – још је млад, биће боље следећег пута. Он сада има 19 година (рођен 13. јула 2007). Мбапе је био у том узрасту био 2018. кад је Француска постала светски првак (19 и по година, рођен 20. децембра 1998). Али, он је тада био ураган: продоран, незадржив, шутер и пакер... Тренутно је једини велики фудбалер на свету.

Међутим, одавно је прошло време када је постојала разлика између најбољи играч и најбољи тим. На пример, Фифа је за најбољег голмана на Светском првенству (Златна рукавица) прогласила Шпанца Унаија Симона, а у иделани тим је на то место ставила Возињу (Зеленортска Острва).

Што је Шпанија освојила прво место, а Француска није не зависи од једног играча. Фудбал је екипни спорт, али маркетингу треба појединац. Кад је Мбапе ступио на велику сцену сва светла су већ била подешена за Месија. Сада, кад фудбалски бог одлази, престар је да му се гради каријера као његовом наследнику. Јамал се појављује на Олимпу баш кад је време.