Село у које се бежало од крвне освете

Хан Пијесак – Коста и Милица Пајић у браку су изродили тринаесторо деце. Десет кћери и три сина. Кћери се расуле светом, а синови остали у Џимријама, селу у које су се из Црне Горе, још пре триста и више година, доселили њихови преци.

Нико овде није дошао, а да да није нешто згрешио. Кад год би неко, у време крвне освете, неког убио или нешто украо или се о закон огрешио, тада би из Црне Горе бежао у Босну.

У посном беспућу, на шкртој земљи и без воде, а све се то подводи под турску реч – џимрије, могли су опстати само они који нису имали где друго отићи, односно, они који су били спремни на велика одрицања. У тим Џимријама, двадесетак километара далеко од Хан Пијеска, под Деветаком, расули се домови Пајића, Добриловића, Пушоња, Говедарица, Витомира, Нинковића, Дундића, Видојевића... Више од сто педесет данас их нема. А било их је... Било их је толико да деца у школи нису имала места па су, док се правила нова зграда, у једној долини под ведрим небом седела на камењу и са учом Душаном Ећимовићем из Гласинца, срицали прва слова.

Неки сељани, попут Владе Пушоње, када су завршили школу могли су добро и зарађивати. Хроничар је записао како је тај Владо, који је радио код пиланџије, неког Кнежевића, знао зарадити и 63 динара на дан, односно, неколико стотина данашњих марака. Тај газда је „тридесетих година прошлог века саградио и ускотрачну пругу која је вијугала од Џимрија па све до Слапа на Дрини”.

И данас у Брестовачи, Стрмици, Мешћемама и Ћетковцу, џимријским засеоцима, причају оно што су, о прадавним временима, слушали од својих дедова. Причају о грчком насељу које је било на месту данашњих Џимрија. Сведоче о томе и делови млинског камења које су прапреци ручно окретали, али и глинено посуђе. Све су то „пронашле” нико други до дивље свиње које су на једној од градина ровећи земљу, изровиле археолошки локалитет. Причају у Џимријама и о неком сељанину који је, копајући бунар, испод вишеметарских наноса муља, наишао на „борове панте” којима су, највероватније Грци, на истом месту дошли до бунарске воде.

Причају у Џимријама и о људима који су давно отиснули у свет, о професорима, официрима, докторима, који, без обзира на углед који су стекли у том свету, родно село никада нису заборавили. Тако Милош Пушоња, доктор техничких наука, сваке године долази у Џимрије да својима помогне око кошевине и купљења сена.

(/slika2)У своје Џимрије већ једном ногом закорачили су и вратили се и Перо Видојевић из Швајцарске и Деливоје Добриловић из Аустралије. Тридесет и неколико година више, у земљи кенгура, радио је и Митар Пајић. И када су сви хрлили да иду што даље од родног краја, Митар се вратио у своје Џимрије. У родни крај, бизнис и људе уложио је огромна средства. Више од милион и по долара. У Џимријама је подигао велику кућу и са супругом Маријом изродио три сина Милоша, Марка и Топлицу. У Џимријама су му и стричеви Милан и Милош.

– Други рат преживели су ми само отац и баба. Сви остали су побијени. Када су дошли на родно згариште имали су само кокош. И ништа више. Тако су и почели. Ми данас настављамо путем којим су они кренули. Данас је тај пут далеко извеснији. Данас имамо свега. И хлеба и новца и пријатеља. У Титово време сточарство нам је било само успутно занимање. Данас, међутим, од стоке и те како добро живимо моја породица и ја. И не само ми. У Џимријама данас нема домаћинства без великог стада, поносно ће Милош Пајић.

Педесет и четврте у први разред смо кренули дед Коста, отац Тривун и ја.

– Деда кренуо на аналфабетски течај, отац истовремено пошао у неку вечерњу школу, а ја редовно уписао први разред. Три генерације су исте школске године почеле да уче прва слова. И то нам је, међутим, мало помогло јер смо ми навикли само да радимо и да слушамо. Само радом смо и стицали све што данас имамо, прича Митар Пајић.

На цркви Светог цара Константина и царице Јелене, спомен-плоче са више од стоосамдесет уклесаних имена убијених у прошлим ратовима.

– То су све несрећници из нашег села који су побијени током Првог и посебно Другог светског рата. У само једном дану, на месту Црквине под Деветаком, Немци и усташе побили су, у знак одмазде, седамдесет и шест Пушоња и Витомира. Жртава из Џимрија је било и за последњег одбрамебно-отаџбинског рата, али и у време комунистичког режима. То нас посебно боли јер су, зарад политике, једни на друге руке дизали, комшије, пријатељи, кумови, на крају ће Митар Пајић.