Колико траје „обична” утакмица

Изједначујући погодак Партизана против Црвене звезде отвара питање које би не тако давно било бесмислено: може ли обична утакмица, то јест она без продужетака у неким куп-такмичењима, да траје дуже од 90 минута?

Тим који је у „вечитом дербију”остао без победе у последњим тренуцима утакмице жали се да је гол примио у 96. минуту. Да је пао минут раније, дакле у 95, примедби, наводно, не би било.

Али, утакмица се игра два пута по 45 минута, укупно 90. И, по прописима, не може да буде ни 46. минут првог полувремена, ни 91. минут утакмице. Међутим, по фудбалској бирократији – може: 45 плус или 90 плус неколико минута.

Као да судија не надокнађује време да би се играло 90 минута, него продужава утакмицу преко прописаног времена. Било би занимљиво када би се неки клуб жалио да је примио гол после 45. минута у првом полувремену или 90. на утакмици и уз то приложио записник где црно на бело пише да се и после прописаног трајања полувремена, првог или другог, играло.

То није прва бесмислица која је дошла одозго. Тако је, на пример, покушано да се из фудбала избаце аутоголови. Живот је показао да нема разлога да се кривица играча тима који се бранио припише у заслуге неком из екипе која је нападала („последњи играо лоптом”).

Смишљено је да се уместо продужетака од 2 х 15 минута игра док неко не да гол. То је прво названо „гол смрти”. Онда је назив улепшан, па је настао „златни гол”. Затим је „откривено” да се фудбал, ипак, игра на време, а не до одређеног броја поена као тенис или одбојка, па је измишљен „сребрни гол”, односно да се игра до краја продужетка у коме је постигнут погодак. И то је сада само прошлост.

Жалосно је да се до победника на највећим такмичењима долази преко једанаестераца. Ако за пуцање пенала да би се добио победник има разлога пре финала (да неки тим не би био уморнији од другог), за тако нешто у последњој, одлучујућој утакмици нема никаквог оправдања изузев компликација око одлагања свечаног банкета и организовања још једног меча.

Штета је да светског и европског првака или освајача клупских трофеја одлучују једанаестерци. Шампион треба да буде онај ко боље игра, а не ко боље пуца с 11 метара.

Занимљиво да се против свих тих новотарија није чуо ниједан глас људи из фудбалске праксе – ни када су уведене на сва звона, ни када су тихо укинута.

Што је још интересантније: укинули су их исти они који су их и у увели и – ником ништа. Остали су на својим функцијама, иако су се поигравали правилима за које је од првог тренутка било очигледно да противречи суштини игре.

Ни сада, у случају „90 плус”, нико из фудбала да се сети да у правилима игре нема места ни за какав „плус минута”. Једном ће се догодити апсурд да, рецимо, судија покаже да се игра још пет минута, а онда настане толики прекид да на крају буде „надокнађено” читаво полувреме, а можда и дуже. 

На страну то што више не може да се зна реално време у коме се нешто догодило (гол, искључење или неки други важан догађај). Рецимо, било је то у 90+6 (деведесет плус шестом, баш рогобатно) минуту. Колико се после тога играло до краја – то се не види. Али, ако се ради по старом, па се прати колико је који прекид однео времена (замена играча, „крађа времена”, инциденти, итд) онда неће бити проблема због тога што је нешто било у 96. минуту, а не у 95. 

А да је то чист апсурд подсећамо на правило које је било на снази, додуше кратко, али је важило пре овог „90+”. Да не би било спорова да ли је судија оправдано или неоправдано надокнађивао време с највишег места у фудбалу било је забрањено да на семафорима на стадионима буде укључен званични часовник.