И профит за мини-електране

Сложени и компликовани прописи, отезање локалних власти са објављивањем просторно-планских услова и издавањем водопривредне документације, као и немогућност да се произведена струја продаје по рентабилним ценaма главни су разлози што у Србији није изграђен већи број малих хидроелектрана.

Али, упркос свим наведеним проблемима, у Србији ради 31 мини-хидроелектрана, укупне снаге 34,6 мегавата, које годишње производу око 150 милиона киловат-часова. Међутим, то је десет пута мање од онога колико би такве хидроелектране могле да произведу.

А тај број мини-хидроелектрана много је мањи него у другим европским државама у којима је изградњом те врсте електрана постигнут двоструки ефекат: ублажен или превазиђен дефицит електричне енергије и омогућен несметан приступ приватном сектору у области енергетике. Словенија, на пример, има више од 400 малих електрана које обезбеђују више од 40 одсто произведене електричне енергије из обновљивих извора, у Пољској има око 600, а Чешкој више од 1.300 малих електрана.

Од укупног хидроенергетског потенцијала Србије (процењеног на 17 милијарди киловат-часова годишње), ЕПС је искористио 60 одсто. Проблем представља катастар локација за мале ХЕ који су пре око 20 година урадили Институт за водопривреду „Јарослав Черни” и „Енергопројект”. По тим подацима, мале електране могу да буду саграђене на 850 локација. То је и разлог зашто сада нико поуздано не зна колико заиста има локација које су погодне за мале ХЕ и колики је њихов потенцијал, јер се много тога променило у последње две деценије.

Да би стимулисало инвеститоре да улажу у мале хидропотенцијале, Министарство рударства и енергетике је направило нацрт уредби којима је предвиђено да се електрична енергија из обновљивих извора продаје ЕПС-у по повлашћеним ценама, а које инвеститорима омогућавају профит. Стимулативне цене за струју добијену из обновљивих извора енергије подстаћи ће инвеститоре и многи ће преиспитати економску оправданост неких пројеката који до сада, због ниске цене струје, нису били атрактивни. Да би та идеја постала стварност и да би систем субвенционисања био у потпуности остварен, неопходно је да се новим правним оквиром успоставе прецизна и транспарентна правила, као и да се формира посебан државни фонд. Велики значај придаје се и едукацији купаца који треба да се упознају са плановима државе за повећање производње електричне енергије из обновљивих извора. За то су потребна посебна средства која се користе за израду промотивних материјала.

Нацртом уредбе предвиђено је да инвеститори у енергетске потенцијале имају статус повлашћеног произвођача електричне енергије 12 година. То би, процењују стручњаци, могло да буде довољно времена да се инвеститорима врати уложен новац у изградњу мале електране и да још зараде новца.

– Период повраћаја инвестиција предмет је студије оправданости коју инвеститор ради у складу са Законом о планирању и изградњи за сваку појединачну хидроелектрану. Колико ће инвеститору требати да врати уложени новац, највише зависи од цене изградње и произведеног киловат-часа. Цена изградње за различите хидроелектране је од 1.000 до 5.000 евра по инсталисаном киловату, због чега је и различит период враћања средстава. За неке хидроелектране 12 година ће бити довољно да се уложени новац врати, док друге неће бити ни изграђене – објашњава Милан Ћушић, водећи инжењер у Дирекцији за стратегију и инвестиције ЕПС-а.

У Министарству енергетике и рударства планирају да ове године распишу тендер за доделу концесија за изградњу малих хидроелектрана. Да ли ће то подстаћи повећање искоришћености обновљивих извора енергије, зависи од тендерске документације која ће морати да се припреми да би се објавио позив за давање концесија. Уколико се са овом папирологијом реше сва спорна питања и ако је држава спремна да будућем инвеститору омогући да на релативно брз и лак начин обезбеди потребне дозволе и реши питања везана за власништво, онда ће концесија оправдати новац.

Д. Спаловић

----------------------------------------------------

Фонд за обновљиве изворе на рачунима за струју

Да би стимулисала производњу струје из обновљивих извора енергије (ОИЕ), влада Хрватске је основала фонд у који се сливају средства из накнаде уведене 1. јула 2007. године. Потрошачи у тој земљи на рачунима за електричну енергију, у колони за ОИЕ дају 0,0089 куна по киловат-сату. То значи да годишње просечно домаћинство издваја 33 куне за накнаду за подстицање ОИЕ.

Намера Владе Србије је да стимулише отварање алтернативних енергетских потенцијала чијим власницима би папрено била плаћена електрична енергија, али је проблем ко би платио разлику у цени, јер домаћинства у Србији плаћају најнижу цену киловат-сата у Европи. За сада нема најаве да би у Србији, као и у Хрватској, био основан посебан фонд за ову намену, па се наслућује да ће подстицај обновљивих извора енергије пасти на терет прихода онога ко ту скупу, чисту струју буде куповао – на ЕПС. Најављује се да ће киловат-сат из малих ХЕ, помоћу ветра и сунца, коштати од девет до готово 14 центи. Просечна продајна цена киловат-сата ЕПС-а је испод пет центи, што значи да би на сваком „чистом” киловат-сату ЕПС губио неколико евроценти. Остаје да се види да ли ће подршку чистој енергији дати држава, да ли ће се то превалити на електропривреду или ће, као у Хрватској, купци струје пунити посебан фонд за те изворе енергије.