Америчка борба против цензуре и парадокс „Тиктока”

Слобода говора има необичну особину: сви тврде да је бране, али се све мање слажу око тога ко је њен највећи непријатељ. Претерана регулација изражавања на интернету, барем из угла америчког председника Доналда Трампа, питање је којим би требало да се баве Уједињене нације. Због тога Вашингтон наводно планира да управо преко УН оспори европски регулаторни оквир за дигиталне услуге. Према нацрту документа до којег је дошао бриселски „Политико”, Трамп намерава да промовише међународну декларацију о „слободи изражавања”, коју би светским лидерима требало да понуди на потпис током заседања Генералне скупштине УН у септембру.

У тексту, који је већ прослеђен великом броју влада, упозорава се да усвајање „нових закона” и „регулаторних оквира”, чак и у државама са дугом демократском традицијом, може угрозити слободу говора. Оваква формулација се пре свега односи на Европску унију и њена правила која уређују рад интернет платформи, попут Акта о дигиталним услугама (ДСА), који се већ дуже време налази на мети Беле куће и политичког круга окупљеног око америчког председника. Нацрт декларације заснива се на ставу да уклањање садржаја који се у оквиру ЕУ означавају као дезинформације, погрешне информације или говор мржње може представљати претњу слободи изражавања, осим када речи прерасту у директно подстицање на насиље.

Ова иницијатива уклапа се у политички курс који америчка администрација спроводи од Трамповог повратка у Овални кабинет. Вашингтон је у више наврата оптуживао Брисел да регулацију великих дигиталних платформи користи као инструмент цензуре. Такав став нарочито је истицао потпредседник Џеј-Ди Венс, који је у фебруару 2025. године тврдио да највећа претња Европи не долази из Русије или Кине, већ од ограничења слободе говора.

Међутим, нису сви у америчкој администрацији заговорници конфронтације. Поједини званичници тврде да је циљ декларације промовисање заједничких принципа и пружање смерница америчким технолошким компанијама које послују у земљама са другачијим регулаторним правилима. Међу њима је и заменица америчког државног секретара за јавну дипломатију Сара Роџерс, која је написала на „Иксу” да је декларација настала као резултат недавних разговора у оквиру Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) и нагласила да њен циљ није да замени или поништи европски Акт о дигиталним услугама. Према њеним речима, документ представља израз заједничких вредности и референтни оквир за америчке компаније.

У Бриселу се, ипак, на ову иницијативу гледа са све већом забринутошћу. С једне стране, тешко да ће желети да потпишу документ који би могао да се протумачи као директна критика законодавства ЕУ, а с друге, одбијање потписа могло би да их изложи оптужбама да се противе декларацији која је формално посвећена заштити слободе говора.

О овој теми претходних дана расправљало се и у Савету ЕУ на састанку посвећеном заштити слободе изражавања на интернету. Више посланика Европског парламента отворено је критиковало америчку иницијативу. Сандро Гоци оптужио је Вашингтон да жели да успостави „глобални Дивљи запад”, без правила за дигиталне платформе, истичући да слобода изражавања не може значити одсуство одговорности највећих технолошких компанија. Слично мишљење изнео је и немачки посланик Зелених Александар Гизе, који сматра да Бела кућа одбрану слободе говора користи као политички параван за супротстављање сваком облику регулације великих технолошких компанија.

Али одбрана слободе говора коју Америка жели да преточи у декларацију УН има једну занимљиву противречност. Иста администрација која упозорава на опасност од регулације недавно је нашла у улози контролора једног од најважнијих дигиталних мегафона данашњице. Реч је о „Тиктоку”, популарној друштвеној мрежи за дељење видео-снимака коју је основала кинеска компанија. После вишемесечних одлагања и расправа, Трампова администрација дозволила је „Тиктоку” да настави пословање у САД, али под условом да кинески власник прода већински удео конзорцијуму америчких инвеститора и да софтверски гигант „Oracle” добије овлашћење да „обучава” алгоритам који управља садржајем на платформи. То у пракси значи да „Oracle” сада има утицај на то које ће поруке и информације на „Тиктоку” стићи до милиона људи, а које ће остати готово непримећене. Слобода говора тако формално остаје нетакнута, али не и једнака могућност да се буде саслушан.

Уосталом, никада у историји није постојао тренутак у којем је било могуће „рећи баш све”, па чак ни у Америци у којој се куну у чувени Први амандман. Године 1918. Јуџин Дебс, четвороструки кандидат за Белу кућу, одржао је говор у којем је критиковао улазак САД у Први светски рат. Говорио је о радницима који се шаљу да гину за интересе који нису њихови и осудио рат као сукоб индустријских сила. Није позивао на побуну нити подстицао на насиље. Ипак, ухапшен је и осуђен на десет година затвора. Неколико месеци касније, Чарлс Шенк делио је летке против обавезног војног рока. И он је осуђен. Управо у том случају судија Оливер Вендел Холмс изрекао је једну од најпознатијих реченица у историји америчког права: слобода говора не штити онога ко „лажно викне да је избио пожар у препуном позоришту”. Питање није било садржај мишљења, већ његове могуће последице. Када говор ствара „јасну и непосредну опасност”, држава има право да га казни. Али та наизглед објективна формула отворила је дугу епоху правних колебања како то тачно дефинисати.