Мржња над другачијима

Потреба „Политике” да у сваком броју доказује да након промене на челу редакције неће бити реваншизма, наравно, разумљива је, и у то смо се до сада засигурно уверили, али упорно доказивање да неће бити ни промене уређивачке политике у најмању руку је зачуђујуће. Овде пре свега мислим на рубрике Погледи, Погледи са стране (За „Политику” пишу) и Шта да се ради – у којима, кроз форму „други пишу” или „отворени смо за најразличитије ставове и мишљења”, „Политика” објављује текстове без икакве ограде шаљући тако просечном читаоцу поруку да је мржња, која је последица дубоко укорењених предрасуда, легитиман став. Последњи у низу таквих текстова је поглед са стране „Крупно светски” из пера Борисава Ђорђевића, објављен 26. фебруара 2009. године.

Овај текст, набијен дискриминацијом и говором мржње, преко манипулације стереотипима и често оправданим незадовољством грађана политиком и политичарима, на јефтин начин подилази примитивизму и страху као последици незнања и од радикално десних квазипатриотских сејача зла наметнутог става. Међутим, страх политиканата да се дистанцирају од дискриминаторских и хомофобичних ставова Б. Ђ. нису никакво оправдање за нереаговање „Политике”, јер је то њена обавеза по позитивним законским прописима и ратификованим међународним конвенцијама, посебно Европској конвенцији о људским правима. О кодексу професионалне етике у овом случају било би сувише и говорити.

У том тексту, политичар и списатељ Б. Ђ. све јадикујући над светском политиком коју следе ови наши „убијајући при том оно мало преосталог српског поноса и идентитета” користи прилику да нам ували и мало својих песничких рефлексија које изгледа да немају баш неку велику прођу на тржишту. А он тако жарко жели да то подели са нама. У реду, али зашто баш у „Политици” код толико „Правди”, „Курира”, „Ало!-а”, „Гласова”, „Пресова”...?!

Ту је, наравно, и вечити Сорос који је, ни мање ни више него „ставио шапу на равницу потпомогнут увек спремним домаћим издајницима који би јефтино продали и рођену кеву, а не веру за вечеру”. Песника и политичара Б. Ђ. мучи и табу-тема Радован Караџић, али и Косово! Па онда мало пошалица на тему секса и Еулекса. Важно је да се римује...

И све ово могло би и да буде питање укуса Б. Ђ. и његове нарцисоидне потребе да своје стихоклепачке умотворине протура по систему „ако прође, прође”, али зашто „Политика”, а не „Правда”?!

Заправо, овај хомофобични текст написан је да се још једном прозове Министарство културе које је дало донацију „Квирији”, невладиној организацији која се бави промоцијом људских права која се Б. Ђ. не свиђају („лезбијско-педерска асоцијација”). У најсветлијој традицији неонацистичких организација типа „Образ”, „Стормфронт” или 1389, Б. Ђ. закључује: „Каква црна Европа, то је светски потез! Јер, како је почело, педери ће једног дана владати светом”. И, наравно, креће подсећање на доделу Оскара: „Гледао сам пре неку ноћ доделу Оскара. У конкуренцији је био и филм о патњама педера. И, наравно, добио је два Оскара, а најслађи је био онај што је захваљивао. То је била једна дирљива сцена, али то је истовремено и наша светла будућност. Видовито је наше министарство културе када финансира педере и лезбијке. Оно зна, као што дирљиво рече онај у говору, да је будућност њихова. Педери ће једног дана бити власт, само што ће код нас морати мало да сачекају”.

Овај текст који би требало ваљда да нас насмеје заправо представља најогољенији говор мржње и дискриминације и као такав не би смео да се нађе ни у једном листу, а камоли оном који се сматра „институцијом од националног значаја”, чији је власник још увек држава. И не, наравно, због тога што се не свиђа мени и осталим „педерима и лезбијкама”, правим или политичким, или издајницима српства или уличаркама, што каже координаторка Жена у црном Сташа Зајовић, противницима примитивизма, насиља, патријархализма, милитаризма..., него зато што Устав Републике Србије и Закон о јавном информисању, и Европска конвенција и Универзална декларација о људским правима, и Повеља Уједињених нација и сви релевантни међународни документи који се баве људским правима забрањују ширење говора мржње и дискриминацију.

Кад се виде коментари читалаца, којима „Политика он-лајн” великодушно отвара најшире просторе „песничке слободе” у славу Б. Ђ. и његове оргије ксенофобије и мржње над друкчијима и различитима – а у тренутку писања овог текста има их преко 100 – постаје јасно колико опасан постаје један у суштини бедан текст из пера јадног и примитивног полуинтелигента само кад падне на плодно тле.

председница Комитета правника за људска права