Пут у сиромаштво

Транзиција је у земљама некадашњег социјализма почела после 1990. године. У Србији је она у првој деценији била „успорена”, а после 2000. интензивирана. Њени највећи губитници су мануелни радници, али и запослени вишег образовања. Процењује се да је од 2000.до данас у Србији званично остало без посла 400.000 људи. Они су повећали број незапослених. Ваља рећи да је незапосленост постојала и у социјализму, али била је „прикривена”. Током прве деценије транзиције она је само формално „замрзнута” увођењем категорије „принудних одмора”, давањем субвенција пропалим фирмама и одложеним стечајевима. После 2000. укинути су „принудни одмори”, приватизација је убрзана, дошло је до симбиозе интереса старе и нове економске и политичке елите, а појачан је утицај „спољних фактора”(ММФ, Светска банка). То је директно утицало на обликовање радног и социјалног законодавства, избор модела приватизације, услове привлачења страних инвестиција. Када се узме у обзир висок ниво сиромашног становништва, испарцелисана синдикална сцена, недостатак домаћег капитала за инвестирање, изразита премоћ капитала над интересима већине (не)запослених онда је нормално то што је уследило. Реч је о паду укупне запослености, порасту регистроване и нерегистроване незапослености, опстајању значајног удела „сиве економије”, увећању армије отпуштених и нових „губитника” транзиције. Међу њима је веома висок проценат радника старијих од 50 година.

Каквајебудућност ових незапослених лица на тржиштурада? И без надолазеће „светске финансијске кризе” њихова будућност је лоша. Томе доприносе њихове квалификације, одсуство сопствених и државних средстава да се преквалификују и започну нови посао, конкуренција млађих и образованијих кадрова, пропадање домаћих и страних фирми, оскудица средстава за активне и пасивне мере помоћи незапосленима, пропадање јавних служби (здравства, образовања и сл.) које утичу на веће издатке (за лечење, школовање) и мање шансе да се извуку из зоне сиромаштва. Најновија истраживања о сиромаштву у Србији потврдила су чињеницу да је већа вероватноћа припадања овој групи незапослених лица – старијих генерација, жена (посебно самохраних мајки), оних који живе у унутрашњости земље и у старачким и мањим домаћинствима. Ако су уз то избеглице и интерно расељена лица, њихов пад у сиромаштво је убрзан. Чак ни да је довољно „народних кухиња” њиховживот испод линије сиромаштва и достојанства не би решио проблем на дуже стазе.

Последице трпе запослени у фирмама које падају под стечај, продају се „у бесцење” или су успешно продате, а у њима је примењено „ново законодавство”. Поред тога, отпуштање с посла је под различитим условима: неки су једноставно остали без посла, зарада, доприноса за ПИО, акција и отпремнина. Насупрот њима су још заштићени у јавним предузећима, јавним и државним службама. Многи и од њих ће (или им се то већ десило) остати без посла. Званични подаци потврђују да је међу њима све више старијих радника.

Чак и ако изузмемо највеће губитнике транзиције (физичке раднике у фирмама које су пропале и остале дужне запосленима и повериоцима), социјални програми су донели нове облике неједнакости и неправди. Јер није их уопште било за све. Основицу су одређивали држава, синдикати и нови купци. Према расположивим информацијама, отпремнине су се кретале од 50 до 750 евра по години стажа. Најбоље су у том случају пролазили „добровољци” којима је остало мало до пензије, а који су са тим парама решавали део егзистенцијалних потреба својих наследника. Нису лоше прошли ни запослени до 10 година стажа, ако су имали боље образовање и шансе да се запосле у другој фирми или оснују своју. Поред тих званичних отпремнина следиле су и посебне награде „бонуси” за менаџере и сл.

Магистар социологије, истраживач сарадник