Кад имаш – подели

Посао којем није циљ профит није ништа мање озбиљан посао. И без профита као центра мете, пажљиво се гађа сваки круг. Роберт Лар из Егенфелдена, поред Минхена, основао је хуманитарну организацију у којој је рад волонтерски, али је посао огроман и по свим прописима вођења фирме. Већ 16 година Роберт Лар допрема помоћ за Србију, углавном у војвођанска места, где је и рођен – село Куцура, поред Врбаса, 1940. године. Укупна вредност испоручене робе износи три милиона евра. Целу папирологију обављају само он и супруга Стефанија. Лару помаже искуство извршног директора продаје Унимага.

– Кад има, човек треба да дели, учила ме је моја бака Софи Зилберхорн – и ја се тога и данас држим – објашњава Лар мотиве за хуманитарни рад. Определио се за помоћ неуропсихијатријским болницама вођен емпатијом: он зна како је таквим болесницима тешко јер му је мајка дуго болесна од депресије. Највише помоћи је добила клиника у Сомбору, а затим установе истог типа у Врбасу, Вршцу и Новом Саду. Болницама је испоручио кревете, столице, столове, постељину, пиџаме, али и животне намирнице и витамине.

Сем помоћи неуропсихијатријским установама, Роберт Лар сваке године допрема пакет хране и хигијенских производа за 2.300 људи. Примаоци су из редова малобројне немачке заједнице у Србији, који су старији од 60 година.

– Пензије већине наших корисника су између 40 и 80 евра – каже Лар. – Вредност пакета који приме је око 80 евра. Једна госпођа ми је рекла да помоћ поређа по орману: "Онда је гледам и чекам зиму"!

Само 15 одсто животних намирница за пакет хуманитарне помоћи купује у Србији: сунцокретово уље, шећер, детерџент "мерикс", средство за прање судова. Све остало, пре свега конзервирана храна, јефтиније је у Немачкој. Лар даје пример пасуља у конзерви који у Србији кошта 1,10 евра а у Немачкој 60 центи. Међутим, напомиње да је обишао већи број европских земаља у потрази за јефтином храном и да је она у Немачкој најповољнија.

Његов организовани немачки дух га је одвео и на катедру за нутриционистику Минхенског универзитета где је тражио савет о врсти намирница које би пакет за људе старије од 60 година требало да садржи. Е, ту је настао проблем. Примаоци у Војводини су имали другачије схватање о појму здраве хране. Тражили су да им се конзерве сочива замене за пасуљ, затим да се туњевина, такође, замени за "нормално месо". Тражили су свињетину, коју су минхенски нутриционисти забранили људима изнад 60 година због кардиоваскуларних обољења. Уместо туњевине стигли су месни наресци од ћуретине. Али, ни са ћуретином нису најзадовољнији па је дошло до компромиса – половина испоруке је ипак, "нормално месо".