Ћелије сашивене по мери

У протеклих седам дана две вести изазивају нарочиту пажњу не само научне већ и шире јавности: прва је да су научници из Америке први пут успели да изолују ембрионалне матичне ћелије из клонираних ембриона мајмуна (објављено у часопису Nature) и друга је да су две групе, једна из Јапана (Cell) и друга из Америке (Science), независно једна од друге, успеле да "убеде" људске ћелије везивног ткива, које се налазе и у кожи, да буду ћелије које имају карактеристике сличне ембрионалним матичним ћелијама.

Ове две методе имају много сличности, али и суштинских разлика. Обема се добијају ћелије које носе генетски код пацијента, односно "сашивене су по његовој мери", што значи да не би било одбацивања након њихове трансплантације. Док метода клонирања подразумева коришћење ћелија пацијента које се убацују у јајну ћелију, друга метода користи саме ћелије пацијента као оригинал за стварање нових матичних ћелија. Док клонирање подразумева изоловање матичних ћелија из клонираних ембриона, друга метода означава репрограмирање одрасле ћелије у матичну ћелију. Клонирање подразумева технику микроманипулације (људска јајна ћелија има дијаметар негде око десетог дела милиметра), друга метода подразумева генетску манипулацију убацивањем вируса и коктела гена који враћају биолошки сат ћелије у стање слично стању недиференциране ембрионалне матичне ћелије.

Шта значи успех добијања матичних ћелија из клонираних ембриона мајмуна? То значи да техничких и биолошких препрека нема и да је следећи корак – добити матичне ћелије и из клонираних људских ембриона. Али значи и да мени чудни људи који ту технику користе у репродуктивне сврхе добијају научну потврду да ће једног дана у некој "банана републици" успети да клонирају човека, уз образложење да на тај начин враћају нама драге преминуле особе. При томе не воде рачуна да клонирано животињско поколење показује велику тенденцију ка спонтаним побачајима, серију абнормалности, малформација и промена на системским органима са катастрофалним исходом. Наравно, очајни лаици замишљају стварност као на филму, очекујући да ће клонирана јединка бити стопроцентно и у свему идентична копија оригинала. Пре неколико година једна жена је стално звала јер је желела да јој неко клонира преминулог оца чију је косу чувала у фрижидеру, заборављајући да не само гени већ и време, искуство и други утицаји средине имају непроцењив ефекат на комплетно формирање личности.

Репрограмирање одрасле ћелије коже у матичну ћелију значи елиминисање потребе за јајним ћелијама и клонираним ембрионима, али подразумева тражење сигурнијег начина да се евентуално штетни утицај вируса или убачених гена одстрани. У јулу ове године, већ по трећи пут (1999. први пут на пенсилванијском универзитету умире један 18-годишњак) десило се то да један пацијент умре након терапије генима убаченим у организам уз помоћ вируса. Зато је већина клиничких покушаја оваквом методом замрзнута; само се једна имунолошка болест са неминовним смртним исходом тренутно третира генском терапијом, и то с великим опрезом, јер су научници 2003. године открили да неколико беба после оваквог третмана добијају или показују велику предиспозицију за добијање рака.

Као што видимо, обе стратегије имају своје светле и тамне стране, и зато је прерано говорити која је боља и којом ће се болести лечити. Која ће се стратегија на крају показати сигурнијом и ефикаснијом зависи од напретка науке, али и од самих ћелија. Дотле су нам потребне и адултне ћелије (ћелије добијене из одраслог организма) и оне ембрионалне и репрограмиране јер се међусобно допуњују и помажу нам да дамо одговоре на многа отворена питања.

По мени, тренутни проблем примене ових достигнућа није у директној трансплантацији ћелија по мери пацијента већ у начину како пребацити наследне болести "у пластичну шољу". То би нам омогућило нове перспективе у тражењу корена и узрока таквих болести, користећи лабораторијске услове и нове методе молекуларне биологије. Поред тога, овакви системи пружају идеалне услове за испитивање специфичних, али и нежељених дејстава нових лекова. Сигурно је боље у те сврхе применити људске ћелије "у пластичној шољи", а не користити човека као заморца односно заморца као човека.