Ćelije sašivene po meri

U proteklih sedam dana dve vesti izazivaju naročitu pažnju ne samo naučne već i šire javnosti: prva je da su naučnici iz Amerike prvi put uspeli da izoluju embrionalne matične ćelije iz kloniranih embriona majmuna (objavljeno u časopisu Nature) i druga je da su dve grupe, jedna iz Japana (Cell) i druga iz Amerike (Science), nezavisno jedna od druge, uspele da "ubede" ljudske ćelije vezivnog tkiva, koje se nalaze i u koži, da budu ćelije koje imaju karakteristike slične embrionalnim matičnim ćelijama.

Ove dve metode imaju mnogo sličnosti, ali i suštinskih razlika. Obema se dobijaju ćelije koje nose genetski kod pacijenta, odnosno "sašivene su po njegovoj meri", što znači da ne bi bilo odbacivanja nakon njihove transplantacije. Dok metoda kloniranja podrazumeva korišćenje ćelija pacijenta koje se ubacuju u jajnu ćeliju, druga metoda koristi same ćelije pacijenta kao original za stvaranje novih matičnih ćelija. Dok kloniranje podrazumeva izolovanje matičnih ćelija iz kloniranih embriona, druga metoda označava reprogramiranje odrasle ćelije u matičnu ćeliju. Kloniranje podrazumeva tehniku mikromanipulacije (ljudska jajna ćelija ima dijametar negde oko desetog dela milimetra), druga metoda podrazumeva genetsku manipulaciju ubacivanjem virusa i koktela gena koji vraćaju biološki sat ćelije u stanje slično stanju nediferencirane embrionalne matične ćelije.

Šta znači uspeh dobijanja matičnih ćelija iz kloniranih embriona majmuna? To znači da tehničkih i bioloških prepreka nema i da je sledeći korak – dobiti matične ćelije i iz kloniranih ljudskih embriona. Ali znači i da meni čudni ljudi koji tu tehniku koriste u reproduktivne svrhe dobijaju naučnu potvrdu da će jednog dana u nekoj "banana republici" uspeti da kloniraju čoveka, uz obrazloženje da na taj način vraćaju nama drage preminule osobe. Pri tome ne vode računa da klonirano životinjsko pokolenje pokazuje veliku tendenciju ka spontanim pobačajima, seriju abnormalnosti, malformacija i promena na sistemskim organima sa katastrofalnim ishodom. Naravno, očajni laici zamišljaju stvarnost kao na filmu, očekujući da će klonirana jedinka biti stoprocentno i u svemu identična kopija originala. Pre nekoliko godina jedna žena je stalno zvala jer je želela da joj neko klonira preminulog oca čiju je kosu čuvala u frižideru, zaboravljajući da ne samo geni već i vreme, iskustvo i drugi uticaji sredine imaju neprocenjiv efekat na kompletno formiranje ličnosti.

Reprogramiranje odrasle ćelije kože u matičnu ćeliju znači eliminisanje potrebe za jajnim ćelijama i kloniranim embrionima, ali podrazumeva traženje sigurnijeg načina da se eventualno štetni uticaj virusa ili ubačenih gena odstrani. U julu ove godine, već po treći put (1999. prvi put na pensilvanijskom univerzitetu umire jedan 18-godišnjak) desilo se to da jedan pacijent umre nakon terapije genima ubačenim u organizam uz pomoć virusa. Zato je većina kliničkih pokušaja ovakvom metodom zamrznuta; samo se jedna imunološka bolest sa neminovnim smrtnim ishodom trenutno tretira genskom terapijom, i to s velikim oprezom, jer su naučnici 2003. godine otkrili da nekoliko beba posle ovakvog tretmana dobijaju ili pokazuju veliku predispoziciju za dobijanje raka.

Kao što vidimo, obe strategije imaju svoje svetle i tamne strane, i zato je prerano govoriti koja je bolja i kojom će se bolesti lečiti. Koja će se strategija na kraju pokazati sigurnijom i efikasnijom zavisi od napretka nauke, ali i od samih ćelija. Dotle su nam potrebne i adultne ćelije (ćelije dobijene iz odraslog organizma) i one embrionalne i reprogramirane jer se međusobno dopunjuju i pomažu nam da damo odgovore na mnoga otvorena pitanja.

Po meni, trenutni problem primene ovih dostignuća nije u direktnoj transplantaciji ćelija po meri pacijenta već u načinu kako prebaciti nasledne bolesti "u plastičnu šolju". To bi nam omogućilo nove perspektive u traženju korena i uzroka takvih bolesti, koristeći laboratorijske uslove i nove metode molekularne biologije. Pored toga, ovakvi sistemi pružaju idealne uslove za ispitivanje specifičnih, ali i neželjenih dejstava novih lekova. Sigurno je bolje u te svrhe primeniti ljudske ćelije "u plastičnoj šolji", a ne koristiti čoveka kao zamorca odnosno zamorca kao čoveka.