Новоговор нове бирократије

Десило се да сам последњих година прилично често учествовао на светским скуповима посвећеним крупним питањима. Приметио сам да најужи стручњаци за објављену тему веома обавештено говоре оно што је на дневном реду, редовно са много синтагми које већина на скупу знају толико добро, и до детаља, да баш није ни било важно о томе говорити јер је то већ давно речено. Неретко се употребљавају разне скраћенице, којима нарочито обилује Унеско, чијим сам годишњим конференцијама присуствовао у Паризу као доскорашњи председник националне комисије Србије и Црне Горе, те сам на једној од поткомисија затражио да ми, као новајлији, одрже курс из скраћеница. Деловало је и делује као шала, ма колико у том било моје истинске тешкоће. Сваки слој стручњака за поједине теме има свој langage du bois, са чијом испразношћу се ја никада нећу помирити.

Али нису скраћенице највећи проблем. Проблем је начин мишљења. Схватио сам нешто много значајније, а и опасније – да разним расправама на велике теме на размеђи 20. и 21. века, а и у овој првој деценије трећег миленијума, трагично недостаје једна велика хуманистичка филозофија, јер је постмодернизам, иначе веома заслужан за озбиљне помаке у уметности, у сфери промишљања света сузио поље размишљања обраћањем малим темама. Тим еклектичним промишљањем само елемената стварности свет је остао без великих синтеза о целини постојања – што се готово никада пре тога није десило у историји.

То је веома одговарало и одговара данашњим светским политичарима да мислиоци, ти потенцијални превратници, препусте свет њиховој голој, често бруталној, прагми без великих мисаоних перспектива, без критичара те сумњиве политичке праксе какви су некада били један Фром, Маркузе, Хаберманс, Попер...

Свет нам је зато данас такав какав је што нема велике филозофије, погледа на свет који би обавезивао оне најутицајније политичаре да бар за тренутак размишљају као пре Другог светског рата један Масарик, и сам филозоф, а у другој половини XX века рецимо као један Брант или Палме, којима филозофија није била страна, што је било очигледно.

Наравно да се ово моје становиште лако може пародирати питањем: "Кад би, рецимо, Буш у Белој кући имао једног Волтера, као Фридрих Други Баварски, да ли би онда у свету све било у реду?" Ја сматрам да би на одговорним светским скуповима о глобалним питањима света требало покушавати да се свака појава сагледа из шире филозофске перспективе, служећи се многим знањима, која нису само микросоциолошка и комуниколошка, већ део једног ширег промишљања света. Не би то било пуко врхунаравно и патетично посматрање појава, већ напротив шире хуманистичко филозофско промишљање појава на дневном реду, које би на крају требало да се заврши проналажењем конкретних путева да се то ново мишљење о једној појави примени у пракси.