Novogovor nove birokratije

Desilo se da sam poslednjih godina prilično često učestvovao na svetskim skupovima posvećenim krupnim pitanjima. Primetio sam da najuži stručnjaci za objavljenu temu veoma obavešteno govore ono što je na dnevnom redu, redovno sa mnogo sintagmi koje većina na skupu znaju toliko dobro, i do detalja, da baš nije ni bilo važno o tome govoriti jer je to već davno rečeno. Neretko se upotrebljavaju razne skraćenice, kojima naročito obiluje Unesko, čijim sam godišnjim konferencijama prisustvovao u Parizu kao doskorašnji predsednik nacionalne komisije Srbije i Crne Gore, te sam na jednoj od potkomisija zatražio da mi, kao novajliji, održe kurs iz skraćenica. Delovalo je i deluje kao šala, ma koliko u tom bilo moje istinske teškoće. Svaki sloj stručnjaka za pojedine teme ima svoj langage du bois, sa čijom ispraznošću se ja nikada neću pomiriti.

Ali nisu skraćenice najveći problem. Problem je način mišljenja. Shvatio sam nešto mnogo značajnije, a i opasnije – da raznim raspravama na velike teme na razmeđi 20. i 21. veka, a i u ovoj prvoj decenije trećeg milenijuma, tragično nedostaje jedna velika humanistička filozofija, jer je postmodernizam, inače veoma zaslužan za ozbiljne pomake u umetnosti, u sferi promišljanja sveta suzio polje razmišljanja obraćanjem malim temama. Tim eklektičnim promišljanjem samo elemenata stvarnosti svet je ostao bez velikih sinteza o celini postojanja – što se gotovo nikada pre toga nije desilo u istoriji.

To je veoma odgovaralo i odgovara današnjim svetskim političarima da mislioci, ti potencijalni prevratnici, prepuste svet njihovoj goloj, često brutalnoj, pragmi bez velikih misaonih perspektiva, bez kritičara te sumnjive političke prakse kakvi su nekada bili jedan From, Markuze, Habermans, Poper...

Svet nam je zato danas takav kakav je što nema velike filozofije, pogleda na svet koji bi obavezivao one najuticajnije političare da bar za trenutak razmišljaju kao pre Drugog svetskog rata jedan Masarik, i sam filozof, a u drugoj polovini XX veka recimo kao jedan Brant ili Palme, kojima filozofija nije bila strana, što je bilo očigledno.

Naravno da se ovo moje stanovište lako može parodirati pitanjem: "Kad bi, recimo, Buš u Beloj kući imao jednog Voltera, kao Fridrih Drugi Bavarski, da li bi onda u svetu sve bilo u redu?" Ja smatram da bi na odgovornim svetskim skupovima o globalnim pitanjima sveta trebalo pokušavati da se svaka pojava sagleda iz šire filozofske perspektive, služeći se mnogim znanjima, koja nisu samo mikrosociološka i komunikološka, već deo jednog šireg promišljanja sveta. Ne bi to bilo puko vrhunaravno i patetično posmatranje pojava, već naprotiv šire humanističko filozofsko promišljanje pojava na dnevnom redu, koje bi na kraju trebalo da se završi pronalaženjem konkretnih puteva da se to novo mišljenje o jednoj pojavi primeni u praksi.