Примери неједнакости

Селективност државе и социјалних програма, уз аргумент о потреби дефинитивног напуштања друштвене својине и привлачења страних инвестиција,дошли су до изражаја и у реформи јавних служби. У просвети је пре неколико година „отпуштено” преко 5.000 запослених, у здравству такође неколико хиљада.Њихове плате деценијамa су биле међу најнижима у непривреди,а већину запослених чине жене. Тако је у националну службу за запошљавање пристигла армија угрожених старијих жена.

Други пример био је последица санације највећих банака у којима су, такође, у већини биле жене. Многе од њих су губитак посла далеко боље „наплатиле”. Годинама су зарађивале више(у односу на текстилне раднице и просветаре нпр.), користиле су хиперинфлацију да унапреде свој положај, а уз то су добро награђене отпремнинама.

Трећи пример неједнакости међу новопридошлима на спискове НСЗ-а јесу државни службеници који су губили посао нестајањем СРЈ. Они су, према јавно саопштеним подацима, награђени са 24 бруто зараде, а то право су стицала и лица која су се тамо запошљавала само три месеца пре ступања на снагу овог „социјалног програма”. Њихове шанседа се као незапослени снађу вишеструко су веће него код многих других пријављених тој служби. Укратко, међу незапосленима постоје изразите разлике: с обзиром на године живота, стручност, материјални статус породице, услове губиткапосла, могућности налажења новог посла, повезивања радног стажа и одласка у пензију.

Посебно је тежак положај људи чије су фирмевише година у стечају, а који су остали без свега – зарада, радног стажа, здравствене заштите. Новопридошли у свет незапослених ће стићи и из јавних предузећа. Њиховезараде и услови под којима су изгубили посао,међутим, посебна су прича („лидери” у зарадама од 1960. до данас). Процењује се да ће их бити (са радницима из других фирми које ће се продати) око 100.000.

Многи међу незапосленим 50-годишњацима су људи нижих и неадекватних квалификација, али су спремни да се прихвате било каквог посла да би побољшали свој положај. На то указују резултати социолошких истраживања. Своју спремност да раде испод сопствених квалификација, за било какве наднице, показали су и они који учествују у „сивој економији”, а вишег су образовања.

Према релевантним научним истраживањима у земљама у нашем окружењу, већина губитникатранзиције су млади, за чије се запошљавање тражи искуство, а немају га где стећи, али и старији радницикоје су домаћи и страни инвеститори„отписали” у потражњи за радном снагом. У оба случаја „флексибилно радно законодавство” и радни односи су на њихову штету. Интерес државе је да привуче инвеститоре, напуни буџет(макар и од приватизације), а као нашу предност истиче „јефтину и образовану радну снагу”. Отуда готово никакав интерес за старије, слабије образоване раднике, чак и кад им држава пружа олакшице.

Продужење радног века није последица реалне процене старосне структуре радноспособног становништва Србије. Ове изменедиректно отежавају положај старијих (не)запослених радника.

Обећања која се односе на јавне радове, велике стране инвестиције, предизборна обећања о отварању нових радних места још увек су незаснована на стварним аргументима. Проблеми незапослености су наслеђени, током транзиције увећани, а светска криза ће и томе дати свој допринос. Домаћи политичари могу се „скривати” иза светске кризе као отежавајућег фактора. Прави узроци су, међутим, у неуспешним реформама, нејаком приватном сектору, рестриктивном радносоцијалном законодавству, превласти интереса старих/нових капиталиста над већином осиромашеног (не)запосленог становништва. Незапослени изнад 50 година и млади који први пут траже запослење међу највећим су губитницима српске транзиције.

Магистар социологије, истраживач сарадник