Primeri nejednakosti

Selektivnost države i socijalnih programa, uz argument o potrebi definitivnog napuštanja društvene svojine i privlačenja stranih investicija,došli su do izražaja i u reformi javnih službi. U prosveti je pre nekoliko godina „otpušteno” preko 5.000 zaposlenih, u zdravstvu takođe nekoliko hiljada.Njihove plate decenijama su bile među najnižima u neprivredi,a većinu zaposlenih čine žene. Tako je u nacionalnu službu za zapošljavanje pristigla armija ugroženih starijih žena.

Drugi primer bio je posledica sanacije najvećih banaka u kojima su, takođe, u većini bile žene. Mnoge od njih su gubitak posla daleko bolje „naplatile”. Godinama su zarađivale više(u odnosu na tekstilne radnice i prosvetare npr.), koristile su hiperinflaciju da unaprede svoj položaj, a uz to su dobro nagrađene otpremninama.

Treći primer nejednakosti među novopridošlima na spiskove NSZ-a jesu državni službenici koji su gubili posao nestajanjem SRJ. Oni su, prema javno saopštenim podacima, nagrađeni sa 24 bruto zarade, a to pravo su sticala i lica koja su se tamo zapošljavala samo tri meseca pre stupanja na snagu ovog „socijalnog programa”. Njihove šanseda se kao nezaposleni snađu višestruko su veće nego kod mnogih drugih prijavljenih toj službi. Ukratko, među nezaposlenima postoje izrazite razlike: s obzirom na godine života, stručnost, materijalni status porodice, uslove gubitkaposla, mogućnosti nalaženja novog posla, povezivanja radnog staža i odlaska u penziju.

Posebno je težak položaj ljudi čije su firmeviše godina u stečaju, a koji su ostali bez svega – zarada, radnog staža, zdravstvene zaštite. Novopridošli u svet nezaposlenih će stići i iz javnih preduzeća. Njihovezarade i uslovi pod kojima su izgubili posao,međutim, posebna su priča („lideri” u zaradama od 1960. do danas). Procenjuje se da će ih biti (sa radnicima iz drugih firmi koje će se prodati) oko 100.000.

Mnogi među nezaposlenim 50-godišnjacima su ljudi nižih i neadekvatnih kvalifikacija, ali su spremni da se prihvate bilo kakvog posla da bi poboljšali svoj položaj. Na to ukazuju rezultati socioloških istraživanja. Svoju spremnost da rade ispod sopstvenih kvalifikacija, za bilo kakve nadnice, pokazali su i oni koji učestvuju u „sivoj ekonomiji”, a višeg su obrazovanja.

Prema relevantnim naučnim istraživanjima u zemljama u našem okruženju, većina gubitnikatranzicije su mladi, za čije se zapošljavanje traži iskustvo, a nemaju ga gde steći, ali i stariji radnicikoje su domaći i strani investitori„otpisali” u potražnji za radnom snagom. U oba slučaja „fleksibilno radno zakonodavstvo” i radni odnosi su na njihovu štetu. Interes države je da privuče investitore, napuni budžet(makar i od privatizacije), a kao našu prednost ističe „jeftinu i obrazovanu radnu snagu”. Otuda gotovo nikakav interes za starije, slabije obrazovane radnike, čak i kad im država pruža olakšice.

Produženje radnog veka nije posledica realne procene starosne strukture radnosposobnog stanovništva Srbije. Ove izmenedirektno otežavaju položaj starijih (ne)zaposlenih radnika.

Obećanja koja se odnose na javne radove, velike strane investicije, predizborna obećanja o otvaranju novih radnih mesta još uvek su nezasnovana na stvarnim argumentima. Problemi nezaposlenosti su nasleđeni, tokom tranzicije uvećani, a svetska kriza će i tome dati svoj doprinos. Domaći političari mogu se „skrivati” iza svetske krize kao otežavajućeg faktora. Pravi uzroci su, međutim, u neuspešnim reformama, nejakom privatnom sektoru, restriktivnom radnosocijalnom zakonodavstvu, prevlasti interesa starih/novih kapitalista nad većinom osiromašenog (ne)zaposlenog stanovništva. Nezaposleni iznad 50 godina i mladi koji prvi put traže zaposlenje među najvećim su gubitnicima srpske tranzicije.

Magistar sociologije, istraživač saradnik