Функције делимичног новца

Депресијација динара условљена падом девизног курса има за последицу губитак реалних зарада, а губитак бележе и сви који штеде у динарима.Показало се као и много пута до сада да је динар несигурна и нестабилна валута и да кроз перманентни губитак куповне моћи наноси штету свима који га поседују. Генерално посматрано, грађани се стално суочавају са чињеницом да неко завлачи руку у њихове џепове(Ото Емингер, својевремено дугогодишњи председник Бундес банке, није се устезао да кажеда „највећа од свих крађа јесте инфлација”).

Откако је проф. Аврамовић својевремено инаугурисао „нови динар”, са паритетом 1=1 у односу на немачку марку динар је до данас ослабио за око 1900 одсто. Динар који стално клиза наниже не представља довољно чврсту подлогу на којој могу успешно да се примењујучесто и добро замишљене економске мере.

Поставља се питање зашто је то тако.Одговор је вероватно у чињеници што је домаћа валута „инфицирана” нестабилношћу и неефикасношћу привреде, чија је она у суштини рефлекс, као и навикама становништва и државе да троше више од зарађеног, односно произведеног. Такав однос према производњи и потрошњи учинио је да је динар валута која нема сва обележја савременог новца тј. „кредитног”, односно „папирног новца”, који је свуда у свету уведен после укидања златног стандарда, а који карактеришу следећа својства: новац као платежно средство, као прометно средство, као средство штедње, као мера вредности и као светски новац.

Може се рећи да само прве две функције динар успешно обавља(функцију плаћања и функцију промета) док остале три обавља само делимично или их уопште не обаља.Например, динар не спада у светски новац, јер није конвертибилан. Поред тога, ако желимо да сазнамо колико нешто вреди, недовољна нам је цена у динарима, већ вредност процењујемо кроз цену у еврима. Најзад, када се одлучујемо за штедњу, поучени дугогодишњим искуством, опредељујемо се за штедњу у еврима, а у врло малом проценту у динарима.

Значи динар, као законско средство плаћања, не обавља успешно свих пет функција које карактеришу савремени новац. На основу ове чињенице, решење за проблеме на које указујем само се по себи намеће. Наиме, новчане функције које динар не обавља или их само делимично обавља треба препустити некој чврстој валути. У конкретном случају, то би могао да буде евро, који је у нашем монетарном систему најзаступљенији у односу на корпу осталих валута.

Практично, ово би могло да се реализује путем креирања девизног сегмента новчане масе у еврима. Као примарни новац за ову операцију требало би да послужи износ од око две милијарде евра, који би се повукао из девизних резерви земље специјално за те намене. На бази овог примарног новца, а по основу кредитне мултипликације банкарског сектора у процесу његове кредитне активности према небанкарском сектору, креирала би се новчана маса која би могла да достигне износ од око 2,5 милијарди евра. Са постојећом динарском новчаном масом, која у девизној противвредности износи око 2,4 милијарде евра, укупна новчана маса би на овај начин практично била дуплирана, чиме би се решио проблем неликвидности у привреди, а да се при томе не би погоршала макроекономска стабилност. Ово затошто евро као валута није инфлаторно „инфициран”, јер је за десет година свог постојања ојачао према свим водећим валутама, а инфлација у земљама еврозоне не прелази три одсто на годишњем нивоу.Са становишта првих позитивних ефеката то би значило као да „увозимо” макроекономску стабилност, која је евру иманентна, а привреда би дошла до повољних кредита од око два до четири одсто на годишњем нивоу, које би могла да отплаћује, уместо садашњих динарских од 20 до 25 одсто, који је гуше и терају у стечај.

Поред изнетог, креирањем девизног сегмента новчане масе, зауставило би се клизање курса динара, јер би евро у бивалентном монетарном систему, као законско средство плаћања, и званично надомештао оне новчане функције које динар не обавља у потпуности.

Сви напред наведени позитивни ефекти не би могли да се десе преко ноћи, али би био започет процес који ка томе водии који би компензирао и у потпуности учинио непотребним интервенције НБС на међубанкарском девизном тржишту, које, показало се, не могу да дају резултате, а представљају неповратан губитак средстава из девизних резерви.Насупрот томе, девизни сегмент новчане масе остаје стално у оптицају и не губи на својој супстанци, већ се напротив кроз процес кредитне мултипликације увећава.Официјелно увођење евра у монетарни систем земље, као законског средства плаћања, олакшало би функционисање привреде у условима кризе, зауставило депресијацију динара и допринело да се очува куповна моћ становништва.

члан Научног друштва економиста Србије