Снови несуђеног астронаута

Од нашег специјалног извештача
Солун, 21. новембра – Да није постао редитељ, мексички аутор Алфонсо Куарон (1962, Мексико Сити) био би, како каже – астронаут, јер је само за те две ствари био заинтересован током детињства. Срећом, прву камеру је добио за 12. рођендан и од ње се више није одвајао, снимајући све што су могле да виде његове очи. Сан о небеским висинама замењен је реализацијом филмских снова, иако је по наговору мајке морао да студира и филозофију паралелно са режијом, што подразумева и чињеницу да му је, пошто је видео његов деби "Љубав у доба хистерије" (1991) на фестивалу у Торонту, Сидни Полак уручио позивницу за Холивуд.

Пут до холивудског трона Куарон је прво прокрчио награђиваном бајком "Мала принцеза" (1995), а потом и "Великим очекивањима" (1998) са Гвинет Палтроу, Итаном Хоуком и Робертом де Ниром у главним улогама, али је прави бум настао када је снимио култни филм "И ја теби кеву". Редитељ је и филмова "Хари Потер и затвореник из Аскабана" и "Потомци", а све чешће се потписује и као продуцент, између осталих и филмова попут "Атентата на Ричарда Никсона" са Шоном Пеном и "Пановог лавиринта" Гиљерма дел Тора.

У септембру, на Венецијанском фестивалу заједно са сином Хонасом, представио је узбудљиви и узнемирујући шестоминутни политички документарац "Доктрина шока", који је настао према антиглобалистичком књижевном памфлету "The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism" познате новинарке Наоми Клајн, у којем је ауторка скренула пажњу на глобалну политичку економију која већ деценијама спроводи шок-терапију зарад контроле и профита, мењајући тако личну карту човечанства.

Куаронов кратак боравак на 48. Солунском фестивалу, на којем су му одате све заслужене почасти (одржао је изванредно посећену мастер класу и представио се као продуцент филма "Година нокта" који је режирао његов син Хонас Куарон), искоришћен је и за интервју за "Политику".

Да ли је филм "Доктрина шока" снимљен и под утицајем ангажованих документараца с којима се последњих година оглашава Мајкл Мор критикујући Бушову политику?

Можда је уместо под утицајем, боље рећи под импресијом коју су на мене остављали Морови филмови. Међутим, за разлику од Морових, мој филм је мање дослован у порукама. Чињеница је да на Бушу лежи огроман део кривице за ситуацију у којој сви у свету данас живимо. Међутим, сматрам да је фер рећи и да је после 11. септембра политичка дезоријентација узела великог маха и завладала свугде, а за то нисам сигуран да је једини кривац искључиво господин Буш. Чисто сумњам да ће све бити аутоматски фантастично и дивно чим он оде с власти. Ствари су много компликованије и деликатније.

Нисте баш превелики оптимиста?

Трудим се да будем реалан. Наша планета, а не само Америка, у стању је колективног шока, нових ратова, терористичких напада и све више природних катастрофа. Све то захтева брзу и рационалну акцију, иначе би нам се заиста могло догодити да нам будућност буде црна.

Како је дошло до сарадње између Вас и Наоми Клајн?

Наоми је била одушевљена "Потомцима" и пошто је завршила књигу замолила ме да за њу напишем предговор. Када сам прочитао књигу назвао сам Наоми и рекао јој да бих пре написао филмски сценарио него предговор, сматрајући да је материјал веома снажан и да га конзументима треба понудити на одговарајући начин.

Пре овог краткометражног филма, 2006. сте снимили и петоминутни сегмент омнибуса "Paris, je t′aime". "Кратки метар" је подједнако изазован?

Није лоше с времена на време експериментисати у форми, снимати нешто за сопствену душу, упуштати се у необичне нискобуџетске пројекте и у продукционом и у ауторском смислу.

Ризици су мањи?

Можда су и задовољства већа!

Стваралачка задовољства делите све чешће и са сином Хонасом који је учествовао у настанку "Доктрине шока", чији сте дугометражни играни филм "Година нокта", сада у конкуренцији Солунског фестивала, потписали као продуцент?

Хонас је импресионирао Наоми Клајн свежим идејама између осталих и оном да "Доктрину шока" треба дистрибуирати преко интернета. Ја се тога никада не бих сетио јер сам доскора био потпуно компјутерски неписмен. Тек недавно сам отворио и-мејл адресу. Хонас је до сада снимио три кратка филма, а свој дебитантски дугометражни филм потписује као сценариста, редитељ, монтажер и копродуцент. Он има 24 године и тренутно је веома уживљен у улогу редитеља, а ја не покушавам од тога да га одвратим. Не видим зашто бих, када сам и ја у његовим годинама имао огромну страст за филмом. И данас је имам.

Недавно сте изјавили да не читате романе које филмски екранизујете. Нисте читали ни "Потомке" ни "Харија Потера"?

Нисам, јер се увек бојим да бих читањем романа потпао под утицај визије њихових аутора. Уколико само читам адаптирани сценарио, ређам сцене у глави и стварам сопствену визију тога како филм треба да изгледа.

У Београду ће ускоро бити публикована нова књига о Харију Потеру "Хари Потер и реликвије смрти ". Да ли ћемо Вас поново видети као редитеља филмске верзије?

Две године које сам провео снимајући трећи филм из серијала "Хари Потер – затвореник из Аскабана", биле су можда и најбоље године мог живота, па не бих имао ништа против још једне екранизације. Уосталом, Џоан Роулинг је још тада рекла да сам несвесно предвидео многе догађаје из њених будућих књига.

Познати сте по дугим кадровима које снимате широкоугаоном камером у непрекидном покрету, али се чини да сте у филму "Потомци" оборили сопствене рекорде десетоминутном акционом сценом у једном кадру?

Кадар о којем причате снимали смо четрнаест дугих и напорних дана, уз пуно изазова и на опште згражавање продуцената из холивудског "Универзала". Док су они гризли нокте, ја сам прилично уживао посматрајући како се глумци сналазе.

Оваква врста слободе није бесконачна, што се показало и сталним покушајима великих студија да интервенишу у Ваш рад. Да ли је и то разлог што сте окренули лист, узели продуцентску и ауторску контролу у своје руке и најавили неколико нових америчко-мексичких пројеката?

Јесте. Сматрам да треба да контролишем своје филмове, да сам пишем сценарија или их сам одабирам и прилагођавам, да режирам и продуцирам, а не да ми само достављају "готове понуде", условљавајуће пројекте, на кућна врата. Тренутно радим на неколико пројекта које ћу покушати да реализујем у наредне две до три године. Један је о насилном студентском бунту 1968. године у Мексику, други је о вијетнамском ветерану који крстари земљом на бициклу у покушају да поврати тело преминуле сестре, трећи је романтична фантазија. Постоји још један, за сада још увек неименовани пројекат до којег ми је посебно стало јер је реч о мом сценарију, драми једне породице током 1971. године која би била снимана у Мексику. То је све што у овом тренутку смем и могу да вам кажем.