МИОДРАГ САВИЋ

О уласку у репрезентацију сањао сам још као омладински првак Југославије, 1996. Овог маја помислио сам да је то награда за све невоље ратног живота између Босне и Србије, за неискоришћене могућности и незапажене резултате. Када су Италијани одбили да ми дају визу свет се срушио. Зашто баш ја, зашто баш пред највеће такмичење – Олимпијаду?

Шах сам научио у родној Тузли. Са шест сам први пут играо за ШК Бановиће, а са 11 сам позван у сарајевску Босну, најмоћнији клуб бивше Југославије. Био сам пионирски првак БиХ и изгледало је да ми срећа отвара карте, једну за другом.

Онда је дошао рат. Послат сам у Смедеревску Паланку код бабе и деде, а родитељи – у заробљеништво. Свака три или четири дана могли смо да се чујемо на пет минута, преко радио-аматера, све до 1994. када су пребегли у Велики Зворник.

У Смедеревској Паланци је тих година Бранислав Милановић Раф створио од Шах-клуба "Гоша" јак колектив. Уз њихову подршку постао сам омладински првак Југославије са 19 година, учествовао на европским и светским јуниорским првенствима. У "Гоши" сам остао 11 година и када сам се преселио у Велики Зворник, код родитеља.

Био је то период најбољих резултата: прва велемајсторска норма 1998, првак Србије 2001, првак БиХ 2002. и две завршне велемајсторске норме 2003. Те 2003. позива у репрезентацију није било, а очева смрт поново ме је одвукла од шаха. Позив у Торино значио је изненадно остварење највеће очеве и моје жеље!

Право са пријема у Скупштини СЦГ улазим у просторије Савеза и слушам вест о одбијању визе. После свих ратних перипетија први пут су ми због једног шаховског догађаја кренуле сузе на очи...

Тешење, обећања и доласци сваког јутра у Савез. Нова одбијања и нове наде. Колеге из репрезентације играју у Торину већ четврто, пето коло. Као да ми неко одузима једини посао који имам. Шестог дана више нисам могао да издржим. Рекао сам свима: или путујем, или се враћам у Зворник!

А у међувремену питање је стигло и до Италијанског парламента. Тражена је гаранција било којег од наших министара. На крају је са пасошем стигао господин Матић, заменик министра Драшковића. Високо је држао мој пасош и поносно махао њим издалека.

Цео свет путује нормално, а ја славим, пресрећан што сам добио визу са шест дана закашњења на Олимпијаду! Пут до Милана пролази као трен, дочек колега поново ми нагони сузе. Три поена из свега шест партија колико сам одиграо нису била бог зна шта, али ја сам како-тако остварио сан...

Шта даље? Надам се да ће ми следећи пут помоћи службеник Италијанске амбасаде Ђузепе Капитанели, који ме је добро запамтио. О визама треба размишљати много раније, а организација у нашем Савезу је катастрофална.