MIODRAG SAVIĆ

O ulasku u reprezentaciju sanjao sam još kao omladinski prvak Jugoslavije, 1996. Ovog maja pomislio sam da je to nagrada za sve nevolje ratnog života između Bosne i Srbije, za neiskorišćene mogućnosti i nezapažene rezultate. Kada su Italijani odbili da mi daju vizu svet se srušio. Zašto baš ja, zašto baš pred najveće takmičenje – Olimpijadu?

Šah sam naučio u rodnoj Tuzli. Sa šest sam prvi put igrao za ŠK Banoviće, a sa 11 sam pozvan u sarajevsku Bosnu, najmoćniji klub bivše Jugoslavije. Bio sam pionirski prvak BiH i izgledalo je da mi sreća otvara karte, jednu za drugom.

Onda je došao rat. Poslat sam u Smederevsku Palanku kod babe i dede, a roditelji – u zarobljeništvo. Svaka tri ili četiri dana mogli smo da se čujemo na pet minuta, preko radio-amatera, sve do 1994. kada su prebegli u Veliki Zvornik.

U Smederevskoj Palanci je tih godina Branislav Milanović Raf stvorio od Šah-kluba "Goša" jak kolektiv. Uz njihovu podršku postao sam omladinski prvak Jugoslavije sa 19 godina, učestvovao na evropskim i svetskim juniorskim prvenstvima. U "Goši" sam ostao 11 godina i kada sam se preselio u Veliki Zvornik, kod roditelja.

Bio je to period najboljih rezultata: prva velemajstorska norma 1998, prvak Srbije 2001, prvak BiH 2002. i dve završne velemajstorske norme 2003. Te 2003. poziva u reprezentaciju nije bilo, a očeva smrt ponovo me je odvukla od šaha. Poziv u Torino značio je iznenadno ostvarenje najveće očeve i moje želje!

Pravo sa prijema u Skupštini SCG ulazim u prostorije Saveza i slušam vest o odbijanju vize. Posle svih ratnih peripetija prvi put su mi zbog jednog šahovskog događaja krenule suze na oči...

Tešenje, obećanja i dolasci svakog jutra u Savez. Nova odbijanja i nove nade. Kolege iz reprezentacije igraju u Torinu već četvrto, peto kolo. Kao da mi neko oduzima jedini posao koji imam. Šestog dana više nisam mogao da izdržim. Rekao sam svima: ili putujem, ili se vraćam u Zvornik!

A u međuvremenu pitanje je stiglo i do Italijanskog parlamenta. Tražena je garancija bilo kojeg od naših ministara. Na kraju je sa pasošem stigao gospodin Matić, zamenik ministra Draškovića. Visoko je držao moj pasoš i ponosno mahao njim izdaleka.

Ceo svet putuje normalno, a ja slavim, presrećan što sam dobio vizu sa šest dana zakašnjenja na Olimpijadu! Put do Milana prolazi kao tren, doček kolega ponovo mi nagoni suze. Tri poena iz svega šest partija koliko sam odigrao nisu bila bog zna šta, ali ja sam kako-tako ostvario san...

Šta dalje? Nadam se da će mi sledeći put pomoći službenik Italijanske ambasade Đuzepe Kapitaneli, koji me je dobro zapamtio. O vizama treba razmišljati mnogo ranije, a organizacija u našem Savezu je katastrofalna.