У кули од слоноваче

Композитор Дејан Деспић, иако ускоро улази у девету деценију живота, са несмањеном енергијом делује као композитор и музички теоретичар. Чак две стотине дела различитих жанрова – шест симфонија, низ камерних остварења и композиција за различите солисте, мноштво соло песама и хорова – сврставају га у ред најпродуктивнијих српских аутора. Његове композиције извођене су широм света и освајале небројене награде.

Студије композиције завршили сте у Београду, у класи чувеног Марка Тајчевића. Својеврстан „омаж” професору је Ваше дело Тајчевићијана за гудачки оркестар. Шта је оно највредније чему Вас је Тајчевић научио?

Тајчевић је (п)остао чувен по своме клавирском ремек-делу Седам балканских игара, које су својевремено имали на репертоару и такви пијанистички великани као Артур Рубинштајн, Игнац Фридман, Николај Орлов… Међутим, (не само) Четири духовна стиха и Комитске песме сврставају га и у наше најзначајније хорске композиторе после Мокрањца. И управо тај део његовога стваралаштва подстакао ме је да своме професору одам почаст једном композицијом за гудачки оркестар, у којој сам искористио неке од најлепших тема из Тајчевићеве хорске музике.

Као професор, он ме је, осим финеса композиторског „заната” поучио и о неким општијим, па и важнијим, начелним ставовима као што је онај да је у раду на неком уметничком делу – била то слика или музичка партитура – најтежи потез: ставити потпис! Поука је то о самокритичности, услед чијег се мањка, нарочито у новијој уметности, на јавној сцени тако често нађу и разна „дела” која су ту залутала.

Теоретичари обично истичу Ваше превасходно неокласично усмерење. Коју музичку традицију Ви настављате и шта у њој иновирате?

Не бежим од тога да сам у суштини традиционалиста. Никад нисам имао амбицију да крчим нове путеве, тражећи по сваку цену нешто што још нико није измислио, јер такве тежње најчешће рађају – којештарије! Сматрам битним – нарочито у данашње време, толико преплављено агресивним кичем сваке врсте – да квалитетна савремена музика чува и шири своју публику, уместо што се она одбија проблематичним експериментима. Ако неокласично усмерење значи ценити и неговати музичка средства, поступке и облике који ка томе теже, његов сам припадник.

У 19. веку салони и концертне дворане били су препуни, а музичари третирани као праве звезде – што данас никако није случај. Како превазићи јаз између композитора и публике? Јесмо ли сведоци „сумрака” уметности?

У срединама са дубљим коренима грађанске културе тај „сумрак” се, верујем, неће скоро спустити (ако уопште). То нам показују, између осталог, и програми неких, сада и нама доступних, телевизијских канала као што је МЕZZO или, однедавно, и дигитални програм РТС. Ту можемо видети и шта се и како чини да „озбиљна” музика постане ближа и разумљивија и ширем кругу потенцијалних „конзумената”: разговорима, приказима личности, тумачењима, а пре свега одабиром довољно комуникативне и привлачне музике. Ако се при том неки програми често и понављају, такође је добро, јер – како је давно рекао Стравински – „публика више воли да препознаје, неголи да упознаје”! А у неравној борби са популарном (суп)културом, коју тако (бе)здушно подржавају и шире готово сви медији, не треба имати илузија, али ни нереалних амбиција: „широке народне масе”, које су биле циљна група соцреализма, увек ће лакше и радије прихватати свакакав кич – јер шта је привлачније од њега! – а слој људи који имају и неке више и сложеније духовне потребе и доживљаје увек ће бити релативно танак, код нас поготову.

Ваш Трећи концерт за оркестар носи поднаслов Балетске сцене, а ипак се чини да Вас сцена не привлачи много. Јесте ли икад пожелели да напишете оперу?

Управо сам завршио и Шесту симфонију, као свој опус 200. Таква бројка, разуме се, садржи безмало све музичке облике и жанрове, али ме сцена никад није довољно привукла, а неки наслови - као споменути, или још Pas de trois, Pas de deux – имају тек метафорични смисао и говоре само о карактеру музике. Компоновање опере нисам ни покушао, пре свега из практичних разлога: у њега ваља уложити огроман труд и време, а са крајње неизвесним изгледима на извођење, бар ако се ради о класичном типу опере. Неке модерне варијанте, као – у нашој средини – дела Исидоре Жебељан и Ање Ђорђевић, несумњиво су успеле и носе вредност која се мора признати, па ће можда и потрајати. Међутим, оне нису „моја шоља чаја”.

Деведесетих година били сте веома продемократски ангажовани. Мислите ли да данас, у постмилошевићевском времену уметници и академици треба и даље да се јавно ангажују?

Гомиле лажи, манипулација, неправди и злочина сваке врсте и на свим странама истерале су ме биле из моје „куле од слоноваче” и привремено претвориле у homo politicusа. Тако сам се нашао међу шездесетак чланова Академије, потписника апела Милошевићу да би његова оставка била „чин највишег патриотизма”. Потом сам говорио и на Видовданском сабору и клечао у Пионирском парку, па и самог себе изненађивао дувајући у пиштаљку и лупајући у шерпу, да најзад чак, у једној прилици, „зарадим” и пар удараца пендреком. Пети октобар је, чинило се, отворио неке нове, лепше видике и подстакао многа очекивања. Данас се тог времена сећам са носталгијом, јер су многа од њих изневерена, а вероватно и била нереална имајући у виду степен (не)зрелости овог народа и средине за демократију, која се сада тако често показује у своме ружном наличју.

Недавно, када се дигла бука око Војвођанске академије наука и уметности, подсетили сте да су сви потези око ње – прво оснивање, после Устава из 1974, па Милошевићево укидање, па поновно оснивање пре неколико година, и сад опет довођење у питање – увек били, у ствари, само политички мотивисани. Какав расплет предвиђате у спору између Српске и Војвођанске академије?

Не видим, пре свега, ништа лоше у регионализацији, која је природна тенденција и процес у Европи без граница – ка којој тежимо (бар неки од нас искрено). Не би требало да је зло ни постојање двеју или више академија у истој земљи, ако су то само места окупљања духовне и стваралачке елите једног народа или више њих, заједно или одвојено. Можда је, чак, једна „здрава конкуренција” међу њима – по личностима које се бирају и пројектима који се остварују – и корисна, и плодоносна. Уосталом, то што Војвођанска академија постоји и функционише, ако се не варам, још од 2004. године, а тек сада се проблематизује, управо је доказ те искључиво политичке позадине целе ствари, односно схватања да је свака таква кућа „атрибут државности”, а нема везе ни с науком ни са уметношћу! Расплет ће, дакле, какав год, такође донети политика.

Председник сте Одбора за обележавање предстојеће стогодишњице рођења композиторке и академика Љубице Марић. Шта сматрате ауторкиним најзначајнијим доприносом српској и светској културној баштини ?

Радује нас, пре свега, чињеница да је музички свет, макар са закашњењем, препознао у нашој уметници самосвојног аутора који привлачи пажњу чак и у неизмерној продукцији савременог музичког стваралаштва сваке врсте! Неке меродавне стручне оцене, не само наше, сврставају Љубицу Марић чак међу значајне европске композиторе 20. века. То се огледа и у одлуци Унеска (на предлог САНУ и њеног Одељења ликовне и музичке уметности) да овај културни јубилеј укључи у своју агенду за 2009. годину, те да га чак и финансијски подржи. С друге стране, угледна немачка издавачка кућа Furore Verlag из Касела предузела је штампање целокупних Марићкиних музичких дела, и тај је подухват већ увелико одмакао.

Добитник сте награде „Стеван Мокрањац” за 2005. годину. Вашој уметничкој биографији тешко да ишта можемо додати. Ипак, има ли нешто што још увек нисте остварили, а желели бисте?

Каже се да је човек остарио онда кад нема више никаквих жеља. Ја их заиста немам више, али не зато што сам остарио (ко би то признао!), већ зато што мислим да сам у своме, већ дугом, животу урадио и постигао шта сам могао према своме природном капацитету – умном, радном и по мери свога талента, колико га имам; да сам, дакле, оставио некакав траг иза свога неумитно коначног бића. Ако се не варам, онда сам поштено и не залуд потрошио оно што ми је дато – ко год био давалац.

И то ме чини, на неки начин, спокојним.