Политички окршај на гасном терену

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Украјина је јуче одахнула. Русији је исплаћен дуг за гас испоручен током фебруара, а опасност од новог смрзавања и бруке пред западним партнерима је минула. Барем до априла, када пристигне нови рачун – за енергенте испоручене током марта.

У међувремену, борба између председника Виктора Јушченка и премијерке Јулије Тимошенко враћа се на природни терен – у сферу политике. А ту ствари попримају можда и неочекивани обрт. Наиме, како пише немачки лист „Ди пресе”, све је више Украјинаца којима је већ свега доста, и који дижу глас – „против свих!”.

Обнављање „наранџасте коалиције”, по окончању ванредних парламентарних избора 2007, није дало ништа бољи резултат од онога из времена њеног стварања 2004-05. Јушченко и Тимошенкова су, очигледно, и даље орни да се боре за превласт па макар и „до последњег Украјинца”.

Најновији, управо окончани, гасни сукоб ни по чему није носио карактер претходног, руско-украјинског. Овај пут је све сведено на домаћи терен, тачније, на обрачун председника и премијера. Украјину, наиме, наредне године очекују нови избори за шефа државе. Отпочињање предизборне кампање већ сада, наизглед, чини се преурањено. Међутим, у ситуацији када је привреда земље на коленима, незапосленост у вртоглавом порасту, домаћа валута обезвређена за 40 процената, увоз драстично смањен (а самим тим и прилив пара у државну касу), а услови живота просечних грађана све ближе ивици издржљивости – тражи се спасилац.

Ту улогу би да одиграју и Јушченко којег, на његову несрећу, подржава мање од 10 одсто Украјинаца, и Тимошенкова, која може да рачуна на гласове нешто више од тридесетак процената бирача, па и Виктор Јанукович, лидер Партије региона и политичар са највишим рејтингом у земљи, мада не и довољним да сам води игру.

Оно што је већ сада извесно, јесте да у предстојећој трци за председничку фотељу Јушченко нема озбиљнијих изгледа. Можда амбиције актуелног шефа државе и не би ишле у поменутом правцу да се он још из времена „наранџасте револуције” не налази у позицији таоца западних интереса.

У „наранџасти пројекат” је, из иностранства, уложено много пара, директно и индиректно, и све је обећавало да ће Украјина коначно напустити стратешког партнера Русију и придружити се НАТО-у и Европској унији. Околности су, међутим, много шта пореметиле: Русија се показала као много жилавији играч, Европљани су схватили да „наранџаста револуција” корист доноси, искључиво, Сједињеним Америчким Државама, а онда је и светски финансијски систем кренуо низбрдо...

Уз све поменуто, земљи прети раскол на западни и источни део. Све је више Украјинаца спремних да дигну руке од суживота преко Дњепра по систему: „само да се све што пре оконча”. Овакав, у суштини опасан, став могао би да буде кључан и за наредну предизборну кампању. Једнако као већ поменути став – „против свих”.

Управо у том светлу треба посматрати и упад припадника Украјинске службе безбедности (СБУ) у кијевску централу „Нафтогаса” и њему подређене компаније „Укртрансгас” (у среду и четвртак). СБУ је, наиме, под директном контролом Јушченка, а у питању је колач вредан више од милијарду долара. Ко га се дочепа обезбедиће велику предност за изборну кампању. До даљњег, у рукама је Јулије Тимошенко.

С. Самарџија