Не остати изван игре

Заиста је алармантан податак да у Србији више од 160.000 лица старијих од 50 година тражи посао. Основно питање које се неминовно поставља када се суочимоса овако неповољном чињеницом је: зар је морало до овога доћи, и шта сада можемо да урадимо да овако неповољну ситуацију поправимо. Проблем онихкојиостану без посла, а имају више од 50 година сложенији је због тога што ове особе, посебно у нашим условимa, имају малеили скоро никаквешанседа поново дођу до посла. Сазнање да никад више у животу нећете имати шансу да будете запослени, а још немате услове за пензију, може заиста изгледати погубно.

Мислим да су се држава и лица која су доспела у ову ситуацију понашали крајње неодговорно. Обе стране су морале знати да се, независно од нужних транзиционих промена, на савременом тржишту рададешавају врло крупне, и пре свега веомадинамичне промене, због којих ће сви они који им се не прилагоде много ризиковати да трајно остану без посла. С друге стране, држава каоједан огроман ресурс, у овом случају,велики број грађана, по правилу,са значајним животним и стручним искуствима оставила је неискоришћен, што ће се потом неповољно одражаватина привредни раст и стандард становништва.

Овде треба рећи да рад, као и економски живот у целини, доживљававелике промене. Садашња фаза развоја, по многима, само јепрелаз ка једном новом облику друштва, које се више заснива на индивидуализму. Тај тренд ни садашња економска криза неће зауставити. За опис овог новог поретка користе се изрази, као што су постиндустријско друштво, информатичко доба и нова економија, односно „економија знања”. Ко се не прилагођава овим променама, долази у опасност да „остане изван игре”. Код нас, очигледно, ни држава ни појединци многосенеобазируна ову неминовност. Последицатога је чињеница да на нашем тржишту рада, које има велики број незапослених,постоји и значајна тражња за многа занимања. Али, такверадне снаге на тржишту рада нема или је нема довољно. Имамо, дакле,неусклађену понуду и тражњу на тржишту рада, због које је незапосленост велика. Нису, наравно,великанезапосленост код нас последицаове неусклађености понуде и тражње. Важнији узроцису сигурно у спорим и неефикасним привредним и друштвеним реформама у целини, али је и утицај ове неусклађености извесно значајан.

Да је држава благовремено сагледала овај проблем у складу сасветскимтрендовима, а и неизбежнимтранзиционимпроблемима, који сами посебигенеришу незапосленост,данас би укупна стопа незапослености била нижа, а проблем лица старијих од 50 година ипакподношљивији.

Инвестиције у знање најбоље су инвестиције, то мора знати држава,то морају знати ињени грађани. Па и актуелна економска криза може се превазићи само под условомда инвестиције у образовање буду у складу са садашњим друштвеним потребама.

Уместо да су предузете мере да се популација старости око 50 година едукује и прилагоди потребама савременог тржишта рада, држава их је оставила у сиромаштву, гурнула у „сиву економију”, па и у друштвену изопштеност, због чега они преживљавају личне драме, а држава разбацује драгоцене ресурсе.

Ради се о старој бољци наше власти којауместо да ствара услове за њене грађане да могу да раде и боље живе, води бизнис уместо њих, иако је смисаотранзицијеуправо у томе да се држава тиме не бави.

*Управник Центра за економска истраживања Института друштвених наука