Удес на "путу свиле"

"Пут свиле", поменуо је немачки географ Фердинанд фон Рихтофен (1877), можда и не слутећи да тиме заувек одређује име мрежи древних трговачких путева између Кине и Медитерана. Осам хиљада километара копном и морем. Неодвојиви део приповести о развоју Кине, Египта, Месопотамије, Персије, Индије и Рима.

У новије доба, "пут свиле" се помиње поново, ваљда у настојању да се каже да географска оса контакта Европе и Азије не губи стари значај, осим што је основ "вечног" кретања можда нова роба – енергија. Актуелни су извори и правци извлачења енергије према великим корисницима, претећи (у случају недостатка) угрожавањем њиховог развоја. Та појединост враћа у стварност не само име, већ и епизоду борбе за контролу "пута свиле" – кључни догађај колонијалног времена. Много шта је слично, сем што одлика новог нису више "каравани са свилом", него гасоводи и нафтоводи.

У игри су САД, Европа и Кина, с Русијом која је изгубила монопол контроле над простором, и Туркменистан, Казахстан, Азербејџан, Узбекистан – номинални поседници депозита, међутим, изложени високом ризику губитка могућности располагања богатством. Рецимо, у случају ратног заплета.

Нејаки нафтни и гасни богаташи настоје да, често жонглирајући над амбисом, извуку профит за себе. Августа, Пекинг и Ашхабад су почели гасовод који би ускоро могао постати симбол новог стања дуж "пута свиле". Седам хиљада километара цеви! Дабоме, и тридесет милијарди кубика туркменског гаса Кини годишње, током следећих тридесет година, почев од 2009.

То нимало није обрадовало Русију, без озбира на политичке срдачности Москве и Пекинга. Сада и Кина конкурише за резерве које су до јуче сматране "руским". И не само то. До пре два дана, такав руски уговор с Туркменијом и Казахстаном, о изградњи прикаспијског гасовода правцем север–југ (због обећаних осамдесет милијарди кубних метара гаса годишње Русији) био је још увек на столу, чекајући верификацију. Туркменија отеже.

У четвртак, у Ашхабад је отпутовао премијер Зупков, да види хоће ли се ствари из мајских обећања помаћи и ка остваривању. Москва тражи "јасне гарантије" договора.

Шеф Туркмена Бердимухамедов "седи" над једним од највећих депозита природног гаса на свету. Сваки трећи кубни метар "руског" гаса Европи (150 милијарди кубика годишње!) имао је туркменско порекло. Али, наследник туркменског деспота Нијазова, као да бежи од продужене зависности извоза кроз Русију. Осим с Кином, однедавно има и меморандум о разумевању с Европом, о попуњавању туркменским гасом еврогасовода Набуко (Баку–Тбилиси–Ерзурум). Конкурентног руском. И разумевање "без меморандума", али са САД, заинтересованим да се део енергије евентуално пропусти и кроз Авганистан, према Пакистану.

Недавна свечаност у Ерзуруму, одакле ће Набуко "прескочити" цевима из Турске у Грчку, наглашена присуством шефова држава и влада Азербејџана, Турске, Грчке и Италије, упечатљиво симболизује огроман геостратешки значај Набука за Европљане, понете настојањем да се ослободе могућне уцене.

Из Грчке, цеви Набука положиће се (2012) дном Јадрана према Италији, а онда и према Француској. Каспијско море све мање је, тако, море, а све више раскрсница међусобно антагонистичких коридора – оживелог "пута свиле" и обновљеног настојања да се саобраћај исток – запад бојкотује са севера.