Udes na "putu svile"

"Put svile", pomenuo je nemački geograf Ferdinand fon Rihtofen (1877), možda i ne sluteći da time zauvek određuje ime mreži drevnih trgovačkih puteva između Kine i Mediterana. Osam hiljada kilometara kopnom i morem. Neodvojivi deo pripovesti o razvoju Kine, Egipta, Mesopotamije, Persije, Indije i Rima.

U novije doba, "put svile" se pominje ponovo, valjda u nastojanju da se kaže da geografska osa kontakta Evrope i Azije ne gubi stari značaj, osim što je osnov "večnog" kretanja možda nova roba – energija. Aktuelni su izvori i pravci izvlačenja energije prema velikim korisnicima, preteći (u slučaju nedostatka) ugrožavanjem njihovog razvoja. Ta pojedinost vraća u stvarnost ne samo ime, već i epizodu borbe za kontrolu "puta svile" – ključni događaj kolonijalnog vremena. Mnogo šta je slično, sem što odlika novog nisu više "karavani sa svilom", nego gasovodi i naftovodi.

U igri su SAD, Evropa i Kina, s Rusijom koja je izgubila monopol kontrole nad prostorom, i Turkmenistan, Kazahstan, Azerbejdžan, Uzbekistan – nominalni posednici depozita, međutim, izloženi visokom riziku gubitka mogućnosti raspolaganja bogatstvom. Recimo, u slučaju ratnog zapleta.

Nejaki naftni i gasni bogataši nastoje da, često žonglirajući nad ambisom, izvuku profit za sebe. Avgusta, Peking i Ašhabad su počeli gasovod koji bi uskoro mogao postati simbol novog stanja duž "puta svile". Sedam hiljada kilometara cevi! Dabome, i trideset milijardi kubika turkmenskog gasa Kini godišnje, tokom sledećih trideset godina, počev od 2009.

To nimalo nije obradovalo Rusiju, bez ozbira na političke srdačnosti Moskve i Pekinga. Sada i Kina konkuriše za rezerve koje su do juče smatrane "ruskim". I ne samo to. Do pre dva dana, takav ruski ugovor s Turkmenijom i Kazahstanom, o izgradnji prikaspijskog gasovoda pravcem sever–jug (zbog obećanih osamdeset milijardi kubnih metara gasa godišnje Rusiji) bio je još uvek na stolu, čekajući verifikaciju. Turkmenija oteže.

U četvrtak, u Ašhabad je otputovao premijer Zupkov, da vidi hoće li se stvari iz majskih obećanja pomaći i ka ostvarivanju. Moskva traži "jasne garantije" dogovora.

Šef Turkmena Berdimuhamedov "sedi" nad jednim od najvećih depozita prirodnog gasa na svetu. Svaki treći kubni metar "ruskog" gasa Evropi (150 milijardi kubika godišnje!) imao je turkmensko poreklo. Ali, naslednik turkmenskog despota Nijazova, kao da beži od produžene zavisnosti izvoza kroz Rusiju. Osim s Kinom, odnedavno ima i memorandum o razumevanju s Evropom, o popunjavanju turkmenskim gasom evrogasovoda Nabuko (Baku–Tbilisi–Erzurum). Konkurentnog ruskom. I razumevanje "bez memoranduma", ali sa SAD, zainteresovanim da se deo energije eventualno propusti i kroz Avganistan, prema Pakistanu.

Nedavna svečanost u Erzurumu, odakle će Nabuko "preskočiti" cevima iz Turske u Grčku, naglašena prisustvom šefova država i vlada Azerbejdžana, Turske, Grčke i Italije, upečatljivo simbolizuje ogroman geostrateški značaj Nabuka za Evropljane, ponete nastojanjem da se oslobode mogućne ucene.

Iz Grčke, cevi Nabuka položiće se (2012) dnom Jadrana prema Italiji, a onda i prema Francuskoj. Kaspijsko more sve manje je, tako, more, a sve više raskrsnica međusobno antagonističkih koridora – oživelog "puta svile" i obnovljenog nastojanja da se saobraćaj istok – zapad bojkotuje sa severa.