Бонус само за најпопуларније

На питање зашто домаће телевизијске серије имају највећи број гледалаца није тешко одговорити: на првом месту зато што и наша публика више воли домаће заплете од туђих, при чему њихов жанр, време и место догађања немају пресудну важност. Од оних у којима су били главни Чкаља и Мија до јунака актуелних телевизијских прича у наставцима које нуде РТС и друге ТВ куће – серије су биле и остале најгледанији део ТВ програма, а без обзира на то кад су и како прављене, углавном им је загарантован дуг живот јер већини њих, осим премијерног, следи и вишекратно репризно емитовање.

После много „сушних година”, захваљујући видним напорима Радио-телевизије Србије, понуда домаћег серијског програма је све богатија и разноврснија, а гледаност све већа. Колико то кошта? Од чега све зависи цена серија, колики су хонорари аутора и глумаца, какви су финансијски аранжмани између продуцентских кућа и емитера, ако серија има велику гледаност – ко убира профит, да ли продуценти ризикују или је реч о већ унапред обезбеђеној заради... само су нека од питања на која смо потражили одговор од људи који стоје иза тренутно најуспешнијих домаћих серија.

(/slika2)Прецизну информацију о томе колико је новца уложено у једну серију добили смо само за пројекат „Мој рођак са села”. Према речима извршног продуцента Александра Јанковића, ова серија коштала је 1.250.000 евра и комплетно је финансирана средствима РТС-а. Када се зна да је трајала 715 минута, лако је израчунати да минут стаје 1.748 евра. Међутим, Јанковић наглашава да је реч о серији која је по много чему специфична у продукционом смислу и да се сходно томе не може узети као нешто што је уобичајено у производњи домаћих серија.

– Основни задатак био је обезбедити услове за снимање серије у лепој Србији током четири годишња доба – каже Јанковић. – Снимање је трајало 142 радна дана, или нешто више од девет месеци. Све објекте и реквизите требало је сачувати од септембра 2007. до краја јуна 2008. године. Више од 90 одсто серије снимано је у екстеријеру, а реализација је у доброј мери зависила од временских услова. Снимано је Ха-Де техником једном камером, али на класичан филмски начин. При томе је било изузетно тешко уклапати временске услове и заузећа глумаца, око њих 60.

Кад је реч о серији „Село гори а баба се чешља”, она има усаглашен буџет који обезбеђују „Контраст студио” и РТС. Међутим, према речима Јелене Бајић-Јочић, извршног продуцента, усвојени буџет није довољан, па се део средстава, неопходних да би се побољшао квалитет реализације, обезбеђује од „пријатељских компанија које желе да постану део овог пројекта”. Серија се, објашњава она, снима на филмски начин, дакле једном камером и у висококвалитетном технолошком процесу. У снимању учествује више од 100 филмских радника и аутора, као и више од 200 глумаца који су снимајући три циклуса провели 18 месеци на терену, ван Београда, што умногоме поскупљује трошкове.

На питање шта „Контраст студио”, као продуцент и извршни продуцент ове серије, конкретно улаже, Јелена Бајић-Јочић на прво место ставља „огроман труд, рад, ентузијазам, љубав и велике напоре како би у самој реализацији покрио све трошкове” и додаје: – Треба истаћи да постоје драстичне разлике у трошковнику серија које се, попут ове, снимају на терену током 300 снимајућих дана по циклусу. То су стотине хиљада пређених километара, више хиљада хотелских пансиона, дневнице и низ трошкова с којима се не сусрећу продукције које снимање обављају у Београду. У први циклус „Контраст студио” је уложио 52 одсто буџета, а РТС 48 одсто. У другом и трећем циклусу процентуални улог „Контраста” је нижи у односу на РТС, пошто је јавни сервис, после великог успеха серије, изразио жељу и спремност да буде њен већински власник, али о конкретним сумама уложеним у ову серију, међутим, могу да говоре само одговорни са РТС-а.

Душка Вучинић, шеф одсека за ПР и Прес РТС-а, каже да је генерални став ове куће да снима серије са ограниченом ценом продукције од 1.000 до 1.200 евра по минути, да је то важило за 2008. годину, а да ће, с обзиром на околности, у 2009. тарифа бити нижа. Ако је серија скупља, разлику сноси копродуцент, додаје Душка Вучинић, тврдећи да се ови подаци односе и на серије „Бела лађа” и „Рањени орао” (за чију реализацију је, иначе, задужен „Кошутњак филм”). Цене појединачних серија углавном су стандардизоване у зависности од броја епизода, броја глумаца и сложености самог снимања, а правилником РТС-а предвиђено је да укупна сума од претплате, која је годишње уложена у Културно-образовни програм чији су део и серије, буде објављена.

Што се, пак, тиче серије „Паре или живот”, која се приказује на ТВ Пинк, од Милутина Миме Караџића, који се потписује и као продуцент, сазнајемо да се она ради техником ове ТВ куће и да једна њена епизода у просеку кошта око 7.000 евра, што спада у изузетно скромне финансијске конструкције серије.

– Остале трошкове надокнађују спонзори који дају просторе за снимања, костиме и потрошни материјал – каже Караџић.

Друга радо гледана серија ТВ Пинк, „Сељаци”, по речима редитеља и продуцента Драгослава Лазића, кошта по епизоди 10.000 евра и спада, такође по његовим речима, међу скромније пројекте.

По много чему је специфична и серија „Горки плодови” сценаристе и редитеља Синише Ковачевића, која је такође снимљена у продукцији РТС-а, мада је извршни продуцент „Аве Сербиа”. У овом случају, РТС је добио 32 епизоде комплетно готовог сценарија. Према речима Синише Ковачевића, ова серија је атипична, снимано је у 160 објеката, са 256 глумаца, а аутор тврди да му је толико било важно да сними ову серију и да је толику потребу имао да обележи морални суноврат овог времена да није питао за цену, односно за услове.

Конкретне одговоре на питање колики су хонорари аутора и глумаца ангажованих у серијама тешко је, наравно, добити, али су занимљива објашњења да ли они, можда, зависе од њихове гледаности.

Александар Јанковић („Мој рођак са села”) тврди да се гледаност не наплаћује и да је висок рејтинг нешто што је пре свега сатисфакција за све који су учествовали у пројекту.

– Одређен екстраприход може се остварити само на бази цене секунде пропагандног блока. Уговорима који су склопљени са ауторима и глумцима није предвиђена та ставка – додаје Јанковић, кога смо питали и хоће ли хонорари глумаца и аутора бити већи у планираном наставку „Мог рођака са села”. – Претпостављам да би хонорари требало да буду већи и да би то могла да буде награда, а у исто време и стимуланс за наставак рада. Наравно, о висини хонорара не могу да говорим, али наглашавам да глумци који су постављали услове у смислу хонорара нису ни ангажовани у овом пројекту.

Висока гледаност се не може наплатити нити уновчити, мишљење је Јелене Бајић-Јочић („Село гори а баба се чешља”).

– То је велики успех, али не обезбеђује материјалну добит, већ даје огромну сатисфакцију ауторима и продукцији. Популарност и афирмација пројекта помажу у комуникацији с партнерима и сарадницима, а у неким случајевима олакшава реализацију одређених задатака за потребне снимања. Хонорари се одређују према позицији и функцији у екипи, према одговорностима и броју снимајућих дана, тако да се само у складу с тим они могу повећати или умањити. У нашој продукцији, међутим, постоји пракса да се по завршетку снимања целог циклуса чланови екипе који су дали посебан допринос и на одређени начин се истакли, награде новчаним износом, па се тако може рећи да ће неко од сарадника имати већи приход по завршетку снимања. Ипак, хонорари нису знатније мењани у односу на први циклус.

Кад је реч о серијама које се снимају у продукцији Радио-телевизије Србије, по речима Душке Вучинић, хонорари се исплаћују сходно редоследу који постоји у финансијској служби а који је предвиђен законом, док за сваку серију која по својој гледаности превазиђе стандард предвиђен уговором аутори добијају бонус предвиђен уговором.

На крају, поставља се и питање да ли улагање у ову врсту ТВ програма подразумева и причу о профиту, односно да ли се и колико може зарадити на серијама (продуценти, емитери, аутори...). Кад је реч о томе где је онај ко улаже новац видео зараду, Александар Јанковић објашњава да је задатак РТС-а пре свега да производи и драмске серије попут „Мог рођака са села” које за сврху немају профит, већ нешто „много више”: – Свима нам је веома драг успех ове серије управо зато што је гледалиште, 50 одсто Србије, успело да препозна праве вредности – додаје он.

Милутин Мима Караџић каже да серија „Паре или живот”, поред осталог, промовише и његову продуцентску кућа „ММ продакшн” јер ради с једном великом телевизијском кућом као што је ТВ Пинк. Додаје и да се нада да је велика гледаност од преко 2.000.000 људи постигнута квалитетом серије. Сматра да се ризик продуцента у овом послу састоји од само једне компоненте – а то је направити квалитетну серију с добом причом.

– Сигурни смо да је квалитет оно што се гледа, како на телевизији тако и у позоришту, што не значи да је баш све што је гледано и квалитетно – додаје Караџић. – А ту већ долазимо до питања шта је по укусу публике и треба ли томе повлађивати. Сигурно да треба, али је лепо ако успемо да задовољимо и неке уметничке критеријуме. Ми се боримо и залажемо за то, а надам се и да успевамо. Зато и трајемо, односно истрајавамо у гледаности већ седам година преко познатих серија „Мјешовити брак”, „Премијер”, „Промени ме” и „Паре или живот”.

Кад је реч о квалитету, гледаности па и профиту, у Радио-телевизији Србије ствари су више него јасне о свим питањима.

– Све серије које РТС снима прошле су предвиђене институције у кући: рецензије, оцене уредника, провере финансијских руководилаца и на крају оцену даје директор програма који уклапа серију у политику премијера и реприза – каже Душка Вучинић, додајући да није само гледаност серије одлучујућа у цени. – Веома често РТС снима серије као што су „Никола Пашић” и „Заборављени умови”, које нису високогледане, али су значајне за законску функцију стандарда програма Јавног медијског сервиса Србије.

Гордана Поповић – Невенка Опачић