Жмуре у петој брзини

Највећи број саобраћајних удеса чине млађи од 24 године и старији од 65 година, а истраживање које је спровела катедра за психологију рада на Филозофскомфакултету у Београду показало је да жене чешће и доследније поштују саобраћајна правила и праве мање прекршаја. Саобраћајни инструктори посведочиће да особе лепшег пола нису бољи, већ пажљивији возачи, а феминисткиње ће прокоментарисати да жене за воланом не лече комплексе као мушкарци, не притискају гас када их неко претиче у кривини и не пролазе кроз црвено светло тако често као мушкарци. Даме никада неће намерно улетети у „маказице”, што је за неке припаднике јачег пола свакодневна забава на путу, без које не могу да замисле интересантну вожњу. И још нешто – мало која жена ће у првој секунди жутог светла полетети ка свом циљу брзином од 180 километара на сат.

А када прави психолошки портрет ризичног возача, Миланко Чабаркапа, доцент на предмету психологија рада на Филозофском факултету, истиче да потенцијално најпроблематичнији учесник у саобраћају има између 18 и 22 године, супериорне психофизичке способности и – никакво искуство у сналажењу у саобраћајном ковитлацу. Ако је он уједно и власник неког „бесног” возила, шанса да ће завршити у статистици саобраћајних удеса – експоненцијално расте. У другу ризичну категорију спадају старији од 65 година, а трећу групу чине возачи са вишком самопоуздања, који су због довољно пређених километара ушли у фазу опуштености („ја могу жмурећи да возим”) и тзв. нултог ризика („могу да изађем на крај са свим проблематичним ситуацијама”).

„Аутомобилска индустрија производи возила која развијају велику брзину, а моћне машине дају лажни осећај сигурности, пружају узбуђење и буде мотив за доказивањем”, објашњава Миланко Чарбаркапа.

(/slika2)Наш саговорник истиче да већина емпиријских истраживања потврђује да је личност – главни фактор када сагледавамо узроке саобраћајних несрећа, односно да удесе прави један исти тип возача, због чега у психологији постоје теорије о томе да су виновници саобраћајних несрећа најчешће они возачи чију личност карактеришу ауторитарност, агресивност и импулсивност. Офанзивне возаче није тешко препознати на путу: они возе као да су у сталном заостајању да избију на чело имагинарне колоне, сметају им сва возила испред њих јер „миле као рањени пужеви”, уздају се у своје рефлексе и персонификују значај свог аутомобила, најдража брзина им је пета, волан им је важнији од ретровизора, а вожњу доживљавају као надметање у којем себе виде као победника и све што им стоји на путу до тог имагинарног трофеја желеда елиминишу, престигну и превазиђу.

„У објашњењу саобраћајних незгода све се више истичу и фактори повезани са мотивацијом и проценом фактора ризикау саобраћају. Наиме, ако особа процењује да нема ризика по њену безбедност, верује у своје возило и своју способност сналажења, већа је шанса да ћенаправити прекршај. Најчешћа психофизичка компонента у генези саобраћајних несрећа је умор. На психички умор највише утиче монотонија, дуготрајни присилан положај тела, перманентна бука мотора, једноличност његовог рада, замарајуће гледање у сиво-бели асфалт са знаковима поред пута који се смењују у тачним даљинским интервалима...”, објашњава овај психолог.

-------------------------------------------------------------------------------

Опасности: мобилни телефон, радио, причљиви сувозач…

Миланко Чабаркапа подсећа да се повећањем брзине наши органи функционално мењају – драстично се сужава обим перцепције и ми нисмо у стању да пратимо све стимулусе (мобилни телефон који звони, вести на радију, сапутника који има потребу да комуницира, остале возаче који трубе, саобраћајне знаке поред пута, изглед пута, препреке…). При великим брзинама возачи су фиксирани само на линију на путу и на свој циљ, а ноћу се још лошије процењују брзина и растојање, удаљеност, правац кретања и брзина других возила.

Катарина Ђорђевић