Девети март – крик буне и наде

Лицем к лицу, не види се лице. Оно се види на растојању.

С растојања од 18 година, девети март 1991. показује се као дан трајно уписан на добре странице српске историје.

Боре и ожиљци не припадају ни оном народу ни оној мартовској суботи пре 18 година, када су осећање беспомоћности,терор над истином и страх од назируће апокалипсе, на Тргу Републике, тог дана преименованом у „Трг слободе”, преточени у крик наде и буну младе, мислеће, храбре и боље Србије. Чисто лице деветог марта избраздали смо ми који смо, после 5. октобра 2000, завршне деветомартовске битке, огласили победу и слободу. Нашом кривицом, ево већ девет година слобода пева много друкчије него што су сужњи певали о њој.

Био је то дан јединствен и непоновљив по свему.

Један брутални поредак силе извео је сву своју силу на голоруке демонстранте који нису тражили ни оставку председника Србије, ни пад владе, ни ванредне изборе, ни веће плате, пензије или студентске стипендије, ни нова радна места, ни мање порезе, иако су све то желели. Тражили су само да Телевизија Србије, прозвана ТВ Бастиљом, тамницом истине, престане с фабриковањем мржње и лажи и да њени уредници и директор поднесу оставке.(/slika2)Због тог наизглед бенигног захтева, Слободан Милошевић је напао „Трг слободе” с десетак хиљада до зуба наоружаних полицајаца, борним колима и транспортерима, полубојним отровима, коњицом, дресираним псима, а увече, кад је био разбијен и поражен, на демонстранте је ударио и војском и тенковима.

Зашто? Зато што је поредак који је он устоличио у Србији почивао на лажи и мржњи, па је захтев за деблокадом ТВ – Бастиље правилно разумео као абдикацију и себе и свог система зла.

И, заиста, три-четири месеца после деветог марта изгледало је да Милошевића више нема. Не због тога што је морао да жртвује челнике Телевизије и министра полиције, него зато што је Телевизија била престала да производи мржњу и лаж, а „Политика” се, чак, толико одметнула да је Србији деветог марта уступала и своје насловне стране. Нови и топли ветар незаборавног београдског пролећа 1991. отапао је и лед у Загребу и Сарајеву, а нада разбијала ратоносне облаке изнад Југославије.

Та краткотрајна победа деветог марта, слатка за сећање а горка по свему осталом, показаће се и као предворје пакла. Таштине лидера буне и ривалство међу странкама опозиције, при чему је главна мета био СПО, да му се умање снага и заслуге за девети март, уместо да се буна настави и дотуче грогирани непријатељ, дали су одушка Милошевићу за контранапад и покретање ратне машинерије за „одбрану српског народа”. Најпре у Хрватској, потом у БиХ, а на крају на Косову, где је и потегао свој „српски” мач, Слободан Милошевић ће, од јуна 1991. до јуна 1999, а све под лозинком „заштите угроженог српског народа”, производити само смрт, избегличке колоне, злочине, изолацију, беду и несрећу оних које је „бранио”, навлачећи на Србе и Србију презир читавог света.

Сатански је демонстрирао како злочин надјачава врлину, глупост памет, а милиони људи, опјањено, иду за својим џелатима и несрећом. На чело „ТВ Бастиље” довео је много горе од уредника који су пали деветог марта. Све гори и гори од горег били су и нови шефови полиције, војске, министри, посланици, а некада угледни академици, писци и владике славили су јахача српске катаклизме и највећег државног, националног и духовног слома народа. Службу државне безбедности претворио је у своју терористичку банду, с нарочитом трупом за ликвидације противника шефа државе. Памет је ућуткивана, глупост лармала, фукара убијала и пљачкала. А све у име „светог циља” званог „одбрана нације”, при чему су слепци проглашавани за видело, а цео народ гуран у јаму свог највећег слома.

(/slika3)

Тих страшних година, дух деветог марта опирао се злу, и то свакога дана, свакога сата, широм Србије. По кућама, по засеоцима, у варошима, на трговима, у парламенту, свуда. Видовдански сабор, јунске демонстрације, тромесечна буна, студентски устанци и оно, завршно, „Готов је”. Све је то био девети март. Без тог отпора, Србија би изгубила и право на своју прошлост и на своје име. Девети март је, скоро целу једну деценију, био покретач народне наде и мајка битака за људску и нормалну Србију.

У завршној бици, 5. октобра 2000, срушен је врх и симбол пирамиде зла. Нажалост, само врх, шиљак пирамиде, али не и грађевина. За протеклих девет година од победе, извучена је само понека цигла из система тајне полиције, њених одреда смрти, из грађевине Милошевићевог поретка правде, фобије од Запада и патолошке загледаности у злочинце као националне браниоце и хероје.

Велика нада у промене узмиче пред депресијом и безнађем. Путокази у будућност усмеравају се ка прошлости. Поклици појединих данашњих министара, да је Милошевић „светац” и „херој над херојима”, симболична су илустрација дијагнозе да све више личимо на ону митску птицу која је летела, летела, али уназад. Бежи нам циљ јер је проевропска влада раскречена између свог европског програма и нарастајуће плиме отпора евроатлантским интеграцијама и оживљавања Милошевићевог система антивредности. Тако нам држава, све више, подсећа на оног Буридановог магарца који је скапао од глади раскречен и неодлучан између два пласта сена.

Ка Европи или мимо Европе? Не може и једно и друго јер Србија више нема времена за политику дрвеног гвожђа.

Неки нови девети март и неки нови клинци ће, вероватно, бити нова београдска кошава, која ће да усталаса мочвару и уклони барикаде на путу у европску будућност.