Швабичина љубавна прича

Глумица Марија Вицковић на први поглед подсетила нас је на „Швабицу”, хероину Лазе Лазаревића. Нежна, суптилна, лепа... Можда је тај осећај водио и редитељку Ану Ђорђевић да овој младој драмској уметници повери лик Ане Гутјар у представи „Швабица” по мотивима приповетке Лазе Лазаревића. Премијера „Швабице” биће изведена у недељу, 15. марта, на сцени „Бојан Ступица” Југословенског драмског позоришта.

Ана Гутјар је једина жена коју је Лазаревићев јунак Миша Маричић силно волео. Због чега ју је волео? Због чега је волео баш њу, а не неку другу? То су, између осталог, питања којима се ауторска екипа представе „Швабица” бави и током рада на пробама покушава да пронађе одговоре. Сценограф је Весна Штрбац, костиме је креирала Лана Цвијановић.Упредстави играју Радован Вујовић (Миша), Бојан Лазаревић (Николај Иванов), Небојша Миловановић (Макс ), Бојана Маљевић (Клара) и Милена Васић-Ражнатовић (Евица).

Мирија Вицковић последњих недеља свакодневно се дружила са својом „Швабицом” Аном Гутјар и литературом Лазе Лазаревића. Био је то и повод овог разговора.

– „Швабица” је љубавна прича. У својим писмима, Лаза Лазаревић помиње извесну Швабицу за коју може да се претпостави да је постојала у његовом животу. Представа говори о изгубљеној и пропуштеној љубави и, како то обично бива, о промашеном животу. Лазаревић у својој „Швабици” прича и о сувишним и непревазиђеним људским предрасудама, о томе да се људи често због норми, друштвених конвенција или из обзира према породици не усуђују да воде живот онакав какав желе… какав њима припада и какав заиста треба да живе. Због тога губе себе, своју радост, своју љубав, свој смисао живота. То је и у „Швабици” случај са главним ликом – каже наша саговорница.

Марију Вицковић пратимо још од студентских дана. Публика се сигурно сећа са каквим је жаром играла Гему Бојић у „Невјести од вјетра” Слободана Шнајдера на сцени матичног Народног позоришта у Београду. На исти начин градила је Луцију у комаду „Два витеза из Вероне”, Луцијету у „Рибарским свађама”, Ифигенију, Анђу и друге поверене ликове. Ана Гутјар се не разликује много од хероина које је до сада тумачила.

– Следим свој низ ликова. Ана Гутјар је осетљива, рањива млада жена која се први пут заљубљује, која можда први пут истински воли некога и због чега је у стању да напусти своју веру, културу, породицу, земљу, и потпуно се преда човеку кога воли. Сличних карактерних црта била је и Шнајдерова Гема Бојић. Редитељи су ме до сада видели у ликовима жена који су жртве радње, догађаја. У неким улогама сам, можда, успела да покажем свој наглашени темперамент, у некима не. Све су то дивне улоге али, ипак, надам се да ћу наредних година изаћи из онога у чему су ме редитељи видели до сада – каже Марија Вицковић, и наглашава да је „Швабица”, у извесној мери, другачија од претходних остварења у којима је играла зато што у њеном лику има много више невербалних сцена у којима је присутна из другог плана.

Да није постала глумица, сасвим је сигурно да би Марија Вицковић била професор књижевности или француског језика. У дилеми за коју професију да се одлучи, глума је дошла сасвим случајно.

Факултет драмских уметности у Београду завршила је у класи Предрага Бајчетића у друштву са Катарином Радивојевић, Слободом Мићаловић, Аном Франић, Зораном Блечић, Ланом Вучковић, Ненадом Маричићем, Браниславом Томашевићем и Милошем Влалукином.

Упоредо са позоришном, Марија Вицковић гради и филмску каријеру. Играла је у филмовима „Зона Замфирова”, „Поглед са Ајфеловог торња”, „Кројачева тајна”.

–Глума је мој живот. Имала сам срећу да већ током студија добијем занимљиве улоге. Желела бих, ипак, да одиграм „Мачку на усијаном лименом крову”, Настасју Филиповну или Наташу у комаду „Понижени и увређени”. То су хероине које су ме освојиле без зазора. Чини ми се да бих могла да им дам свој максимум – каже за „Политику” Марија Вицковић.