Балада дисидента

Ових дана, јавност Србије, макар онај њен културни део, веома је ожалостила вест о оставци директора Београдске филхармоније Ивана Тасовца, човека који је на томместу провео скоро десет година борећи се да тај симбол нашег града задржи сјај који му припада и заувек не потоне заједно са умирућим Београдом. У ери када је Сека победила Моцарта, када клинци одрастају уз миле звуке „Гранда” и „Жикине шаренице”, борба Ивана Тасовца није била нимало лака. Ипак, све то време филхармонија је шљакала као савршено подмазани механизам, концерти су били годину дана унапред распродати, а Београд су посећивали многи од најзначајнијих солиста данашњице. Тасовац је својим интересантним имиџом и појавом, као лик који је истовремено и потпуно атипичан и идеалан за функцију коју обавља, умео да све то савршено организује, привуче спонзоре, а и све оне који су давно заборавили колико класична музика заиста оплемењује душу. Морам признати да сам и ја био један од њих. Моја је срећа што сам у животу упознао Ивана, који је нас из „Синдиката” позвао да му неколико пута будемо гости на концертима филхармоније. Савршени тонови који су допирали са позорнице Коларца натерали су ме да схватим колики сам „пајсер”, да сам последњи пут овако нешто чуо када сам у шестом разреду основне школе ишао на концерт са „Музичком омладином”, у склопу факултативне наставе музичког коју је организовала наставница Каћа из ОШ„Пера ПоповићАга”. Та жена се својски трудила да у наша дечија срца усади класику, али су убрзо затим дошле деведесете када су је из срца избрисали народњаци, ратови и шушкаве тренерке. Међутим, никад није касно да се грешке исправе, а ствари врате на право место – ја сам своје исправио захваљујући Тасовцу.

Потпуно је невероватнои крајње безобзирно да је министарство културе оваквог човека пустило низ воду! Какав је то „национални интерес” да се у Србији разарају и поткопавају темељи свих институција културе без којих ми дефинитивно губимо свој национални идентитет? Још је Конфучије говорио да је музика одраз државе. По тој филозофији, напад на Београдску филхармонију и Ивана Тасовца, као њеног симбола, могло би се окарактерисати и као напад на Србију, а многи грађани то заиста тако и доживљавају. Нико не може да ме убеди да у држави у којој се свакодневно бацају паре на глупости, и где политичари лопатама краду паре од народа, нема да се издвоји која „банка” за такву значајну ствар као што је то Београдска филхармонија. Најјаче од свега јесте то што се у овом случају надлежни позивају на неке као законе и ограничен државни буџет, које с друге стране, толико често газе када је њихов интерес у питању. Ако има милионче да се нађе за ове што нокаутирају и брукају нас по свету, ако има пара за баснословна примања 250 посланика у парламенту, ако свакодневно плаћамо полицији да малтретира и пребија своје грађане, е онда мора да буде пара и за Београдску филхармонију! Тасовац је могао да ћути и да тако сачува своју фотељу, што би на његовом месту скоро свако и учинио. Уместо тога он је дигао глас против неправде што наши најбољи музичари живе на рубу егзистенције док разноразни паразити уживају у благодетима овог система.

Тужна је и сама помисао да ће неки челиста или виолиниста, који је прошао толике године школе и мукотрпног вежбања, свирајући савршена дела Бетовена или Брамса, сада морати да научи да свира Цецину „Кукавицу”, да би му пијани гости затакли мало девиза за струне. Каква времена долазе, можда је потребно да се промени и наставни програм у музичким школама, да музичари не би морали касније да надокнађују пропуштено градиво зато што не знају „Ексклузиву” од Славице Ћуктераш, а да главни и једини инструмент буде дупла клавијатура. До свих тих измена наравно ћедоћи на иницијативу министарства културе Републике Србије, које да би тај програм спровело, мора прво да се реши дисидената као што је Иван Тасовац. Да би цела држава постала један велики сплав, морају прво да се сравне са земљом Народно позориште, Београдска филхармонија и још нека уточишта непоколебљиве неколицине. Да ме читаоци не схвате погрешно, немам ништа против сплавова – волим и ја повремено да се опустим и разбијем по коју чашу уз неки добар народњак, али ми цела Србија већ дуго година личи на одвезан сплав који некотролисано носе брзаци тамо одакле смо сви рођени.

У кафану идем да славим и дижем руке, а не да тражим културу, али изгледа да ће, како ствари стоје, цела култура бити принудно сатерана у кафану.

члан „Београдског синдиката”