Ко управља Србијом

Повлачење закона против дискриминације под притиском цркве кап је која је прелила чашу у низу догађаја који се више не могу тумачити као независни једни од других. Прегањање владе и скупштине о томе ко заправо успорава ЕУ интеграције, повлачење закона о удружењима, мешање цркве у војвођански статут, случај Ковачевић који се претворио у случај „Борба”, па у случај угрожавања слободе штампе, незавршено формирање Уставног суда, одлагање избора за РРА, одбијање јавне институције да омогући скуп геј и лезбијских група – превише је догађаја у низу да би се тумачили као независни једни од других. Све наведено јасно указује на два једнако забрињавајућа закључка. Први је да српска власт оклева и опире се законском уређењу свега што задире у област људских права, и други, можда још озбиљнији, да се данас суочавамо са дубоком кризом управљања у Србији.

Доношење свих закона који регулишу разне аспекте људских права одложено је на неодређено време. Да ли се неко још сећа закона о родној равноправности? Доношење закона о удружењима улази у девету годину; још увек није уређен статус Савета националних мањина; све такозване тешкоће у испуњавању техничких услова у вези са новим пасошима заправо угрожавају слободу кретања грађана Србије. Треба ли јаснији показатељ о, најблаже речено, неодлучном односу државе према људским правима, европским вредностима и европским интеграцијама? Никад завршена реформа судског система, која продужава осећање несигурности сваког грађанина и грађанке, додатни је извор стрепње и разочарања у власт за коју је већина гласала.

Неподељено је мишљење да живимо у партитократској држави у којој се интереси партијских елита постављају изнад општих интереса државе и друштва. У овом тренутку концентрација власти је у ДС-у чији председник је и председник Србије. ДС контролише коалицију са малим, нејаким странкама па самим тим контролише и већину у Народној скупштини. Посланичка група у скупштини гласа према коалиционом договору, али најчешће према одлуци ДС-а која истовремено, већином министарских места, контролише владу. Председник ДС-а жели и има право да контролише и оцењује рад министара из своје странке, али јавност то доживљава као прекорачење овлашћења председника републике. При том, господин Цветковић је у неравноправном положају према петорици својих министара који су председници коалиционих странака и тиме поседују неупоредиво већу преговарачку тј. уцењивачку моћ од његове. По природи политичких односа, њихов прави саговорник није њихов премијер већ председник ДС-а. Из таквог распореда снага и концентрације моћи произилази огромна одговорност, али и још већа опасност од слабљења демократских институција и могућих злоупотреба демократских процедура.

Последњи скандал са повлачењем закона против дискриминације показује да није случајно у јавности створен утисак да је кабинет председника републике место на коме се доносе или бар „аминују” све одлуке владе и скупштине. Још од првог избора Бориса Тадића за председника био сам један од оних који су указивали на проблем који може проистећи из чињенице да је он задржао и положај председника ДС-а. Данас сам потпуно уверен да та чињеница битно утиче на лавину проблема са којом се суочавамо.

Србија има лоша искуства из далеке и ближе прошлости са одлукама које доноси један човек и/или његово непосредно окружење. Србија више нема ни времена ни стрпљења да се још једном суочава са изневереним надама у остварење своје европске будућности. Мислим да је прави, ако не и последњи тренутак да влада, скупштина, председник и његов кабинет, а пре свих, политичке партије озбиљно схвате бурну и опомињућу реакцију јавности, грађана и грађанки који одбијају да буду дискриминисани у односу на Српску православну цркву и традиционалне верске заједнице које су је подржале. Поверење, наду и углед све наведене институције могу да поврате само тако што ће своје будуће деловање да врате у оквире својих уставних овлашћења. Права прилика за то је доношење неизмењеног закона против дискриминације.

директор Грађанских иницијатива