Докази стигли после „гонга” администрације

Крагујевац – У рингу никада није био понижен, тешке ударце и поразе примао је стоички, а после тешке али фер борбе противницима би увек честитао. Данас, међутим, он није у стању то да учини. Први пут у животу доживео је „тежак нокаут“. Оборен је на колена, али не „међу конопцима“, него за „зеленим столом“.

Славка Соргића Цобрија, великана југословенског и српског бокса, најбржег нокаутера старе Југославије по мишљењу Томе Хладног, оставио је без даха ударац „испод појаса”, који му је задала администрација.

Наиме, иако тренер репрезентације у време највећих успеха наших боксера, овај четвороструки првак Србије и двапут најбољи у СФРЈ у средњој категорији није добио државну пензију, национално спортско признање намењено освајачима медаља на великим међународним такмичењима.

Соргић је, заправо, био део стручног штаба југословенске репрезентације која је на Светском првенству у Београду 1978. имала шесторицу финалиста, а као секундант стајао је „у углу“ Драгомиру Вујковићу и Миодрагу Перуновићу, освајачима сребрних медаља. Годину дана касније, на Европском првенству у Келну, Перуновића је довео до „злата“ и највишег места на постољу.

Ови успеси, међутим, нису прецизно евидентирани у Боксерском савезу Србије.

– Мало је рећи да сам био збуњен када сам на списку, поред мог имена, видео и име колеге који никада није био тренер репрезентације. Човек је преминуо, па није у реду да га помињем, али све је то довело до једне опште збрке. Био сам принуђен да замолим Вујковића и Перуновића да посведоче да сам стајао „у углу“ кад су они освајали медаље. Није ми било пријатно, а и они су се чудили – прича Соргић за „Политику“.

Но, и поред потписаних изјава ове двојице боксера, Славко Соргић није успео да оствари право на националну пензију. Речено му је да је закаснио са предајом документације, а његова накнадна пријава стављена је „ад акта“. Националну пензију, како каже, није дочекао нико из тог стручног штаба, ни Бруно Храстински, легендарни селектор репрезентације на поменутим првенствима.

– Храстински је преминуо, а умрли су и сви остали чланови стручног штаба који је водио репрезентацију у Београду 1978. и Келну 1979. Заборав је, можда, добар за неке друге, мучне ствари, али зашто из сећања и документације брисати највеће успехе југословенског и српског бокса – пита се Соргић, који је већ зашао у 82. годину.

Цобри је остварио значајне резултате и као тренер крагујевачког „Радничког“. Почетком седамдесетих година прошлог века клуб је увео у прву лигу, а Мирко Пузовић и Миливоје Лабудовић, боксери које је створио и дуго тренирао, освојили су бронзане медаље на Светском првенству у Халеу 1982.

– Дакле, како год неко тумачио запетљане уредбе и прописе, мени, мислим, припада државна пензија – вели Цобри.

Бране Карталовић

------------------------------------------------

Уредба Министарства омладине и спорта

„Спортистима, држављанима Републике Србије, који су као репрезентативци Југославије или СЦГ освојили, односно који освоје медаљу на ОИ, Параолимпијским играма, Шаховској олимпијади, светским и европским првенствима у олимпијским спортовима или су били, односно буду носиоци светског рекорда у олимпијским спортовима, као и њиховим тренерима (главном тренеру екипе, тренеру спортисте), држављанима Републике Србије, додељује се – национално спортско признање (у виду дипломе и доживотног месечног новчаног примања).“