Кобни уједи заражених паса

Пролазећи поред чопора кучића који слободно шетају престоницом, човек се најчешће ни не упита каква све заразна обољења угризом могу да пренесу четвороношци. Неке од тих болести могу бити чак и опасне по живот.

У Београду су прошле године евидентиране 2.582 особе са озледама насталим од уједа паса, од којих су 20 одсто деца узраста до шест година. Комплетну здравствену заштиту примила су 143 суграђанина, серум је добило свега осморо, а само вакцину 14 особа. 

Пси у устима носе споре тетануса, а последице по заражену особу могу да буду смртоносне. Озлеђени пацијент обавезан је да се јави лекару опште медицине, док се у случају појаве беснила упућује на Инфективну клинику. Запослени у овој установи за сваког озлеђеног пацијента пишу налог ветеринарској инспекцији. Уколико је реч о псу луталици, онда реагује „Зоохигијена” која позива пацијента да на терену „препозна” животињу, што је углавном немогуће. Ако се жртви посрећи па пронађе пса, животиња се ставља 15 дана под здравствени надзор. Вирусу је потребно свега 48 сати да се веже за нервно ткиво па се поставља питање колико је оправдано чекати две недеље како би се утврдило да ли куче има беснило.

Иако је последњи случај ове болести код човека забележен у нашој земљи 1976. године, реч је о озбиљном проблему јер заражених паса, лисица и других животиња има све више.

Божидар Љубић, епидемиолог и шеф одсека за зоонозе у Градском заводу за јавно здравље, каже да је Србија пуна беснила.

– Када особу уједе бесан пас неопходно је да прими серум и вакцину. Проблем је што су ове вакцине веома скупе и коштају од 20.000 до 30.000 динара. Обично се дешава да жртва са надлежнима не може да пронађе пса луталицу који ју је ујео како би установили да ли је животиња заражена. Како куче не могу да пронађу, обично одлазе кући без вакцине, а ако су заражени беснилом, последице су смртне – истиче Љубић.

Највише је заражених кучића на територији општина Палилула, Лазаревац, Земун и Барајево у којима је пре две године заражено шест људи.

Иван Павловић, саветник у Научном институту за ветеринарство, каже да су пси преносиоци и паразитских инфекција. Најучесталији паразит којег пас уједом пренесе човеку јесте шетајућа ларва „Toxocara canis”, која је најзаступљенија на зеленим површинама у урбаним срединама.

Подаци о зараженим јавним површинама, које је од 1993. до 2008. године објавио Павловић, указују да је 60,33 одсто прегледаних узорака заражено јајима паразита.

– По налазима обављеним до 2006. године, утврдили смо да је код 48 одсто паса луталица и 26 одсто власничких кучића установљен овај паразит. У цревима људи из јаја излазе ларве које крвотоком долазе до плућа, мозга, срца и очију изазивајући тешка обољења, чак и смрт – каже Павловић.

Веома заступљен је и цревни паразит „Trishuris vulpis”, који код деце изазива анемију, малаксалост и несвестицу. Паразит „Dirofilaria immitis” код заражених особа налази се у десној срчаној комори, плућним артеријама и бронхијама. Комарци са пса преносе човеку овог „госта” који у срцу леже ларве које циркулишу крвотоком. Један од највећих здравствених проблема, прича Павловић, изазива пантљичара „Echinococcus granullosus”.

– Она у јетри, плућима, бубрезима, оку, костима, мозгу ствара цисте у којима се развијају ларве паразита. Симптоми зависе од њихове локације па, ако су на јетри – могу се одразити на притисак, стомак је велики, отекао и јављају се јаки болови. Ако се појаве на плућима, цисте изазивају гушење, кашаљ и болове, док се на мозгу понашају слично тумору. У случају њиховог прскања исход је смртоносан – каже Павловић.