Кад се странке самоукину
Ко је убедио Саву Манојловића да се одрекне свог покрета „Крени–промени”, а показаће време и самога себе, па да подржи још увек фиктивну Студентску листу? Ко га је уверио да неће прећи цензус иако је на поновљеним изборима 2024. у Београду освојио чак 18 одсто гласова? Да ли је то била Клеопатра, онај Тарот или неко од реинкарнираних чланова угледне српске породице Тарабић? Или је ипак реч о колективној хипнози опозиционих лидера који су се одлучили на политички суицид, као код оних јапанских секти.
Ако се од Срђана Миливојевића могло очекивати да чак и угаси име Демократске странке у парламенту и поклони га студентима, јер су демократе са 0,4 одсто клизили ка нули, Саво је нешто другачији примерак политичара. Својим протестима против експлоатације литијума и компаније „Рио Тинто” постао је дечко који обећава српске политике.
Како се догодило да, пошто је потписао указе о распуштању парламента и расписивању ванредних парламентарних избора за 25. октобар, догодило да Александар Вучић оде у Париз код Емануела Макрона, где свакако нису причали о томе како ће Срби летети у свемир, док је Манојловић препустио своју судбину мрежи кадровика тајновитих пленума?
Посебан случај број два је доктор Драган Милић, председник нишке општине Медијана, јединог опозиционог острва у Србији којем је место градоначелника Ниша измакло за свега један глас. Са такве позиције српског Робинзона, као кардиохирург и прави јужњак, био је потенцијални кандидат за једног од лидера на националном нивоу. Какву политичку путању може имати доктор Милић, који оперише на отвореном срцу и води битку сам против 171 напредњачке општине, плус републичке власти, као спољна подршка „листи духова”?
Да ли су доктор медицине и доктор права Саво направили постизборни дил са Студентском листом која је обећала да неће правити компромисе са политичарима из власти и опозиције, унапред их проглашавајући као особе са репутационим ризиком? Односно, као компромитоване. Али, разумно је упитати се, са којим делом студентске листе? Екстремним либералима, умереним либералима, Европљанима, националистима или жестоким евроскептицима? Осим ако студентима не управља далеко моћнија централа која је засад невидљива. Ваљда ће нам о томе нешто више открити Александар Вучић, који је давно обећао да ће написати књигу о обојеној револуцији и никако да је објави.
Случај број три који је такође занимљив јесте Бошко Обрадовић, некадашњи лидер Двери. Он јесте напустио лидерско место дверјана, после фијаска на ванредним парламентарним изборима 2023, када је наступао у коалицији „Национално окупљање” са Заветницима Милице Ђурђевић Стаменковски.
Док је Милица ушла у Вучићеву орбиту и постала министарка, Бошко је отворио кафану у Чачку. Чинило се, ипак, да Обрадовић има само привремено кафанско боравиште, одакле ће, по угледу на свог чачанског архинепријатеља Вељу Илића, који се крио по таванима од Милошевића, и Бошко изненада искочити у своје природно, политичко станиште.
Лидер Покрета слободних грађана Павле Грбовић пружио је условну подршку Студентској листи, разочаран што проевропске опозиционе странке нису изашле јединствено. Међутим, Павле је нагласио да ће његова подршка Студентској листи бити заустављена ако се момци и девојке баве цртањем мурала Ратку Младићу или организацији песничких вечери Радовану Караџићу. Грбовић је био прилично разочаран и чини се да је подршка Слободних грађана изгласана против његове воље. Бар је тако изгледао док је образлагао своју одлуку.
Опозиционим странкама и лидерима који су се самоукинули придружили су се и копредседник Зелено-левог фронта Радомир Лазовић, затим помало заборављени Саша Радуловић из покрета „Доста је било” и бивши шеф државе Борис Тадић.
Највећа опасност за политичке партије је онај тренутак када се одрекну свог идентитета. Јер странка без идентитета није странка, већ политички УСБ. Укључиш га у било који рачунар и узмеш шта је потребно. Али ако су се ови политичари унапред уплашили да ће остати испод цензуса, па су алиби пронашли у улози привезака Студентске листе, други актери су осетили нешто друго. Да изненадна појава студената у блокади који су на основу кратке скрипте бунта описане у „Блокадној кухарици” студената Филозофског факултета у Загребу изазвали талас протеста у Србији, представља тек политичку предигру за потпуну декомпозицију политичке сцене. Ток догађаја показао је да део невине младости на факултетима има далеко веће амбиције од моралних парола о праведнијем друштву, а то је учешће у прерасподели политичке моћи.
Видећемо да ли ће политички лидери који су им предали своју страначку инфраструктуру, контролоре и активисте профитирати или потпуно нестати. Студенти су остварили први циљ. Угасили су подоста опозиционих јунака и заузели њихова места. Остали, међутим, нису подлегли масовној политичкој хистерији, схвативши да им далеко већа опасност за голи опстанак прети од Студентске листе него од Вучића.
То су осетили искуснији играчи, као што су Драган Ђилас, који је у једно крило проевропског блока окупио Здравка Поноша и Горана Јешића. На другом крилу проевропљана су Мирослав Алексић, Милош Парандиловић и еколог Александар Јовановић Ћута. То јесте распршило сан о јединственој проевропској листи, а појава два блока на десници тотално је срушила утопијску визију о јединственој опозиционој листи студената, проевропљана и десничара. Писао сам понешто о томе, сматрајући да је јединствена опозициона листа којом би се створила референдумска атмосфера могућа само у лабораторијским условима, јер у политици преовлађују амбиција, его, сујета и жеља за стицањем моћи. Спојити такав скуп појединаца у исту интересну групу лакше је него ставити у исту собу пудлице, ротвајлере, добермане, шарпланинце и бишоне. Тако је некадашња групација број два на парламентарним изборима 2023. „Србија против насиља”, са освојених 23,6 одсто гласова, сада подељена на две коалиције. Опозиција је успела да се уједини само око тога да неће наступати заједно!
Сличан синдром влада на десници. На тој страни изборног фронта маршираће Милош Јовановић, лидер Новог ДСС-а, заједно са монархистима који и даље сањају краља, отаџбину, а нарочито крунски савет. Интересантно је да је Јовановић један од првих који је наслутио стратегију Студентске листе, па се реторички обрушио на њих, док је, с друге стране, бибер-спрејом прскао напредњаке у парламенту и ишао ножем на багере, на градилишту Експа. Од стране активиста са Студентске листе оптужен је за колаборацију са режимом, док су га истовремено провладини медији таргетирали као насилника, што му опет може представљати улазницу у парламент. Изгледа да воли да осване на насловницама таблоида. На прошлим изборима, његова коалиција Нада освојила је пет одсто гласова, водећи се пи-ар стратегијом Зорице Брунцлик у јеку њене народњачке славе: „Пишите о мени, па макар и добро.”
Другу десничарску групацију чине професор Бранимир Несторовић, лидер покрета „Ми – снага народа”, овога пута у коалицији са Народном странком Владимира Гајића. Остаће мистерија зашто професор Несторовић није желео да постане Дачић уместо Дачића, када је на поновљеним изборима у Београду 2024. постао тас на ваги. Могао је да бира: или да постане опозициони градоначелник Београда или да добије потпредседничко место у Влади и два до три јака министарства. Изабрао је да ништа не изабере, али га та мистериозност и гостовања по најзабаченијим интернет каналима, где обично приповеда о чајевима, Теслиној временској машини и Русији, лагано пребацују преко цензуса. Иако по свим правилима, води антикампању. Односно, уопште је не води! Овога пута је ојачан Гајићем који се толико нагостовао на провладиним телевизијама, да се чинило како ће постати водитељ, са тактиком повећања препознатљивости.
Социјалисти ће и овога пута изаћи ван напредњачке групације, заједно са странком СДПС-а, коју је преузео редитељ Југ Радивојевић, пошто је Расим Љајић одлучио да се на десном крилу бави Партизаном, а на левом Санџачком демократском партијом, што га чини једним од централних везних играча српске политике. Да ли ће Ивица Дачић и црвени опстати у игри, зависи пре свега од Дачићевог здравља, а мање од Ружићевог дисиденства, јер ко год да је потцењивао Дачића, бар тако је показала историја вишестраначја, увек је то чинио на сопствену штету.
У овакав распоред снага свакако треба убацити Богољуба Карића и његов Покрет снага Србије, јер ма како се чинило да Богољуб застарева, чим га погледам како мази и целива парадајз, а затим се вози на рингишпилу са супругом, присетим се његовог утрчавања на председничке изборе 2004. године, када је унео пометњу машући зеленом салатом, узевши нешто више од 18 одсто гласова.
Да ли нам следе неизвесни избори или је Александар Вучић као носилац листе „Уједињена Србија” са СНС-ом као стубом и подршком ПУПС-а и Радничке партије ипак фаворит за премијера? По мом суду да, јер је на последњим председничким изборима освојио нешто више од 2,2 милиона гласова, што је за око пола милиона гласова више него што је добио СНС на парламентарним изборима 2023. године, када је носилац листе био Милош Вучевић. С обзиром на необичну појаву самоукидања странака, кадрирању и ветирању на Студентској листи, уз поделу проевропских и десничарских снага, Вучић ће водити кампању као „тихе председничке изборе”, уз могућност прављења коалиција и појаву бар још десетак листа које ће изазвати што апатију, што збуњеност његових опонената.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


