АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ

Срби пате од клаустрофобије. У то сам сасвим сигуран, јер кад неко у земљи Србији, поред свих проблема са којима се суочавамо, од Косова, незапослености, нарастајућег криминала и корупције, па све до беде и сиромаштва, успе да наметне тему виза за земље Европске уније, онда друго и рационалније објашњење не постоји. Осим политичке покварености, наравно.

И тако, кад слушате наше, европски оријентисане медије, схватите да ми у ствари ништа не треба да бринемо, јер и ако нам отму, како они кажу, тамо неко, одавно изгубљено Косово, ако нам затворе и последњу фабрику, ако нам униште и неку преосталу њиву, Тадић и остали тзв. демократски лидери објасниће нам да шенгенске визе све то надокнађују јер, по њима, наша деца и не знају ништа боље него да са двеста евра ноће по сумњивим хотелима поред аутобуских станица и да им европске видике најбоље проширују локални амстердамски тоалети или лондонски паркови, јер ми Срби немамо ни траве, а ни воде за станични "лаватори". Таман им је за то и толико пара држава Србија омогућила да зараде. Истина, и кокаин је у европским тоалетима нешто јефтинији. Додуше, разлика и није нека.

Овим, разуме се, нисам желео да кажем да није важно путовати. Напротив. Кад путујете много тога видите, научите, сазнате, али то свакако није најважније за наш народ и грађане. У време док сам живео на Западу, много сам научио, посебно како и колико морате да радите да бисте себи обезбедили иоле пристојан живот. Истовремено, тамо сам схватио колико волим отаџбину Србију, свој народ и како без своје земље никада, никако и ни под којим условима не бих могао да живим.

Баш зато, за највеће лицемере сматрам оне политичаре у Србији који границу прелазе без проблема, са дипломатским пасошем, а дозволили су да њихов народ чека сатима и данима испред западњачких амбасада, да старци и деца падају у несвест на оваквим врућинама, а да је њима највећи проблем ког типа и каквог је квалитета клима у бизнис класама њихових приватних или службених авиона. Узгред, сви политичари, без обзира на страначку припадност, имају право на дипломатске пасоше. То право нисам искористио само због тога што желим да видим како и колико се муче обични грађани када траже визе и нећу ни у чему да се разликујем од њих.

Истовремено, надам се да људи памте обећања ДОС-а из 2000. као и Тадићева зарицања из кампање 2004. године да ће обичним људима обезбедити слободу путовања у западне земље, а од свега смо добили увођење само додатних виза, нпр. за Мађарску и Румунију. Тешко стицање мултипл шенгенске визе је и права мера поштовања које Европска унија показује према српском режиму. Истовремено, српски режим, посебно Тадић, покушава да плаши народ да, ако он једном не победи, Србија неће бити на белој шенген листи. Као да данас јесте.

Сигуран сам да ће било која нова подела карата у српској власти, долазак и победа српских радикала, рецимо, донети више респекта за Србију и њене грађане, пре свега. Политичари су ту због грађана, а не због себе, па би најпре обичним људима требало осигурати право и могућност несметаног путовања, па тек онда то тражити за оне који представљају политичку сцену. Не знам да ли је то европски или не, али је правично и поштено. Без сумње.