ALEKSANDAR VUČIĆ

Srbi pate od klaustrofobije. U to sam sasvim siguran, jer kad neko u zemlji Srbiji, pored svih problema sa kojima se suočavamo, od Kosova, nezaposlenosti, narastajućeg kriminala i korupcije, pa sve do bede i siromaštva, uspe da nametne temu viza za zemlje Evropske unije, onda drugo i racionalnije objašnjenje ne postoji. Osim političke pokvarenosti, naravno.

I tako, kad slušate naše, evropski orijentisane medije, shvatite da mi u stvari ništa ne treba da brinemo, jer i ako nam otmu, kako oni kažu, tamo neko, odavno izgubljeno Kosovo, ako nam zatvore i poslednju fabriku, ako nam unište i neku preostalu njivu, Tadić i ostali tzv. demokratski lideri objasniće nam da šengenske vize sve to nadoknađuju jer, po njima, naša deca i ne znaju ništa bolje nego da sa dvesta evra noće po sumnjivim hotelima pored autobuskih stanica i da im evropske vidike najbolje proširuju lokalni amsterdamski toaleti ili londonski parkovi, jer mi Srbi nemamo ni trave, a ni vode za stanični "lavatori". Taman im je za to i toliko para država Srbija omogućila da zarade. Istina, i kokain je u evropskim toaletima nešto jeftiniji. Doduše, razlika i nije neka.

Ovim, razume se, nisam želeo da kažem da nije važno putovati. Naprotiv. Kad putujete mnogo toga vidite, naučite, saznate, ali to svakako nije najvažnije za naš narod i građane. U vreme dok sam živeo na Zapadu, mnogo sam naučio, posebno kako i koliko morate da radite da biste sebi obezbedili iole pristojan život. Istovremeno, tamo sam shvatio koliko volim otadžbinu Srbiju, svoj narod i kako bez svoje zemlje nikada, nikako i ni pod kojim uslovima ne bih mogao da živim.

Baš zato, za najveće licemere smatram one političare u Srbiji koji granicu prelaze bez problema, sa diplomatskim pasošem, a dozvolili su da njihov narod čeka satima i danima ispred zapadnjačkih ambasada, da starci i deca padaju u nesvest na ovakvim vrućinama, a da je njima najveći problem kog tipa i kakvog je kvaliteta klima u biznis klasama njihovih privatnih ili službenih aviona. Uzgred, svi političari, bez obzira na stranačku pripadnost, imaju pravo na diplomatske pasoše. To pravo nisam iskoristio samo zbog toga što želim da vidim kako i koliko se muče obični građani kada traže vize i neću ni u čemu da se razlikujem od njih.

Istovremeno, nadam se da ljudi pamte obećanja DOS-a iz 2000. kao i Tadićeva zaricanja iz kampanje 2004. godine da će običnim ljudima obezbediti slobodu putovanja u zapadne zemlje, a od svega smo dobili uvođenje samo dodatnih viza, npr. za Mađarsku i Rumuniju. Teško sticanje multipl šengenske vize je i prava mera poštovanja koje Evropska unija pokazuje prema srpskom režimu. Istovremeno, srpski režim, posebno Tadić, pokušava da plaši narod da, ako on jednom ne pobedi, Srbija neće biti na beloj šengen listi. Kao da danas jeste.

Siguran sam da će bilo koja nova podela karata u srpskoj vlasti, dolazak i pobeda srpskih radikala, recimo, doneti više respekta za Srbiju i njene građane, pre svega. Političari su tu zbog građana, a ne zbog sebe, pa bi najpre običnim ljudima trebalo osigurati pravo i mogućnost nesmetanog putovanja, pa tek onda to tražiti za one koji predstavljaju političku scenu. Ne znam da li je to evropski ili ne, ali je pravično i pošteno. Bez sumnje.