Наши поседи

Пре неког времена, можда је то било за време новогодишњих празника, видела сам на телевизији анкету о тржним центрима. Озарена лица, углавном жена, сведочила су о рају. У нашем највећем тржном центру, може да се проведе цео дан!!!

Фантастичан провод за целу породицу! Долази се ујутру, деца имају у холовима посебне програме, имају играонице, има биоскопа, може да се клопа, да се тргује, прослави рођендан, да се коцка … Једноставно, рај за одрасле, рај за децу.

Размишљам о томе како рођењем добијемо нешто као само свој унутрашњи посед. Не морамо ником да платимо, нити можемо да платимо да нам га уреде. Добијемо га и апсолутно смо сами одговорни за то какав нам је, имамо слободу да садимо, градимо, улепшамо га и направимо удобним за себе или за неког ко пожели да дође … Унутрашњи простор саткан од оног што истински желимо. Од оног што стварно јесмо ми.

Кад си дете, чини ми се, јурцаш по њему слободно, скоро и не примећујући разлику између твог поседа и осталог света … Е, после одређеног времена, деси се, да тако некако, миц по миц, заборавиш да је твој посед нешто нарочито битан, или мислиш, добро, има времена, ма засадићу већ неко дрвенце, касније … ма добро, има времена, лећи ћу на траву и одморићу се ко човек још само … има времена ... и, не изгубиш га, јер је твој па је твој цео живот, али је мало пуст и више не знаш шта би с њим … У једном тренутку, учини ти се да ти није потребан, а тако хладан и запуштен, некако почиње и да смета…

Онда крећеш у неке “туђе” просторе без природног светла, са прозорима који се никад не отварају, где је топло и загушљиво и мораш пуно да платиш … свуда ... где год се окренеш … а кад пише попуст, јако се обрадујеш … и некако ти се тело покрене, и некако си срећан, и трпаш у корпу ствари, ствари које на крају платиш … и срећан си … и ти и твоја породица…

Сад би моја пријатељица рекла, шаљиво, да жене луче посебан хормон среће кад купују, то је доказано, да тржни центар има терапеутско својство, и ко ће још да мисли о посебно смишљеној музици и мирисима који те омамљују, као слаткиши Пинокија у Земљи дембелији… или о претоплом загушљивом ваздуху који се врти кроз вентилацију у круг, па поново исти, у круг … цео дан … Слажем се и ја … Није тешко утонути у неподношљиву лакоћу постојања … На тренутак заборавити и препустити се илузији коју су прорачунато и лукаво смислили они којима је стало да никад ни не изађемо из њиховог тржног центра … Због такве жеље је Пинокио добио реп и постао магарац и заувек се одаљио од тога да постане прави дечак..

Некако, ипак тешко прихватам. И питам се, зашто заборављамо наш простор … Када се то догоди?
Зашто један цео слободан, нерадан дан поклањамо тој вештачкој илузији и то делимо са својом породицом, учимо децу од малена том колективном лудилу…

“Свако може да напише МОЈЕ ПОСЕДЕ, каже Анри Мишо. То није естетичка утопија у којој ће поезију свако писати, већ велики духовни подухват силажења до дна нашег бића. ”Зашто да се храбро не загледамо у наш лепи мали поклон, наш посед и покушамо да бар прошетамо по њему…

Кога то још интересује?

Шта има да “силазимо”, доста смо ми силазили, шта има да шетам, шетам по цео дан, какви делови, какве душе, доста је нама таме … ми хоћемо нормално, шарено, модерно, јефтино…
У ствари, нешто није у реду у почетку … можда, кад кренемо у школу..

Сва деца мојих рођака или пријатеља који живе у иностранству, воле да иду у школу … Кад су болесни, жао им је, чини им се да нешто губе ... овде је, бар какво сам ја имала искуство, малко другачије … Кад се наше дете разболи оно је срећно што не иде у школу, што губи часове. Кад побегне с часа, осећа да је неког прешао, као да учи за некога, за њих, а сигурно не за себе … не да би мало напунио “свој простор”.

У Шведској нема оцењивања деце у школи веома дуго, годинама ... Кад је моја пријатељица с факултета ,која живи у Шведској, питала сина, па добро што не питаш неког из разреда о тој области, математика је била у питању, Ко је најбољи у разреду из математике? он је застао и питао, како мислиш најбољи? Не знам ко је најбољи…

Да ли то значи, нема поредјења, моје знање твоје знање, ја сам бољи а ти тек треба то да схватиш, или никад нећеш схватити. Сви раде, преузимају одговорност за себе и своје знање и свој живот, уосталом … а нашу децу погрешно усмеравамо на друге … уче од малена да гледају туђа посла ... да заузимају став, да буду агресивно активна да би била примећена, јер једино ако сви виде тебе онда постојиш и ти и твоје знање … Није важно да ИМАШ знање већ да други МИСЛЕ да га имаш. Све своје снаге треба усмерити да убедиш друге. Важно је да те други поштују. Да ли се ми запитамо о нашем поштењу према СЕБИ?

Можда немамо времена да се запитамо….

Не понашамо се као “одрасли” према нашој деци! Инсистирамо да буду ИСТИ као ми, а дубоко у себи знамо да то баш и није тако добро, па смо љути … на све, наравно, и на себе и на децу … Не дамо да буду другачији … а немамо идеју како то другачији … Хоћемо да буду НАШИ поседи а они се, нормално опиру, никако им се то не свиђа …И губе време у отпору, мржњи, немају времена за себе… Oпет ти кругови...

И тако, у тој бескрајној” комуникацији”, свако изгуби оно унутрашње, скромно, тихо, посебно.
Деца у окрутној борби за социјализацију стичу утисак да то “унутрашње”није важно за живот, да је, на неки начин, то “унутрашње”- губљење времена … Можда зато ретко читају књиге, јер је за почетак читања везана нека интимна, угодна радозналост која нас подсећа и води нас унутра, у неки тај “наш посед”…

У последње две деценије дошло је до великих помака у схватању процеса учења и развоју наставних метода.Помак је и теорија о вишеструкој интелигенцији. Постоји најмање девет врста интелигенција, осим математичке и лингвистичке, музичка, просторно визуелна, телесна ... Едукатори широм света размишљају о начинима учења који би ангажовали све интелигенције у процесу сазнавања ... Деца најбољи успех у учењу постижу кад се изражавају кроз песму, покрет, цртеж, боју, глуму, логичку анализу, поезију, писање…

На такав начин твој унутрашњи живот не може остати хладан … маштати и бити креативно активан постаје реалност...Има учитеља који су свесни проблема који се дешава и имају ПОСЕД који је врт у коме деца уживају.Деца од таквих учитеља узимају пелцере , да се изразим језиком ботанике, за цео живот.Надам се да ће нова деца успети да озелене и наше оштећене баште.

Надам се да ће све разумети и да ће нам поклањати, да не морамо да узимамо крадом. Било би лепо да се искорени то веровање у нашем народу, да мораш да украдеш биљку ако хоћеш да ти буде лепа. Тако је моја комшиница, родом из Обреновца, тешила мене кад су ми нестајали пелцери хортензија сваки пут кад би их засадила у малу башту, испред солитера, на Новом Београду. Са шаљивим додатком “Хоћеш ја да ти украдем, бар да знаш ко је? Ха, ха ха…”

Живели наши поседи!!!!

Ауторка је по професији драматург, а аматерски одгаја петоро деце