Naši posedi

Pre nekog vremena, možda je to bilo za vreme novogodišnjih praznika, videla sam na televiziji anketu o tržnim centrima. Ozarena lica, uglavnom žena, svedočila su o raju. U našem najvećem tržnom centru, može da se provede ceo dan!!!

Fantastičan provod za celu porodicu! Dolazi se ujutru, deca imaju u holovima posebne programe, imaju igraonice, ima bioskopa, može da se klopa, da se trguje, proslavi rođendan, da se kocka … Jednostavno, raj za odrasle, raj za decu.

Razmišljam o tome kako rođenjem dobijemo nešto kao samo svoj unutrašnji posed. Ne moramo nikom da platimo, niti možemo da platimo da nam ga urede. Dobijemo ga i apsolutno smo sami odgovorni za to kakav nam je, imamo slobodu da sadimo, gradimo, ulepšamo ga i napravimo udobnim za sebe ili za nekog ko poželi da dođe … Unutrašnji prostor satkan od onog što istinski želimo. Od onog što stvarno jesmo mi.

Kad si dete, čini mi se, jurcaš po njemu slobodno, skoro i ne primećujući razliku između tvog poseda i ostalog sveta … E, posle određenog vremena, desi se, da tako nekako, mic po mic, zaboraviš da je tvoj posed nešto naročito bitan, ili misliš, dobro, ima vremena, ma zasadiću već neko drvence, kasnije … ma dobro, ima vremena, leći ću na travu i odmoriću se ko čovek još samo … ima vremena ... i, ne izgubiš ga, jer je tvoj pa je tvoj ceo život, ali je malo pust i više ne znaš šta bi s njim … U jednom trenutku, učini ti se da ti nije potreban, a tako hladan i zapušten, nekako počinje i da smeta…

Onda krećeš u neke “tuđe” prostore bez prirodnog svetla, sa prozorima koji se nikad ne otvaraju, gde je toplo i zagušljivo i moraš puno da platiš … svuda ... gde god se okreneš … a kad piše popust, jako se obraduješ … i nekako ti se telo pokrene, i nekako si srećan, i trpaš u korpu stvari, stvari koje na kraju platiš … i srećan si … i ti i tvoja porodica…

Sad bi moja prijateljica rekla, šaljivo, da žene luče poseban hormon sreće kad kupuju, to je dokazano, da tržni centar ima terapeutsko svojstvo, i ko će još da misli o posebno smišljenoj muzici i mirisima koji te omamljuju, kao slatkiši Pinokija u Zemlji dembeliji… ili o pretoplom zagušljivom vazduhu koji se vrti kroz ventilaciju u krug, pa ponovo isti, u krug … ceo dan … Slažem se i ja … Nije teško utonuti u nepodnošljivu lakoću postojanja … Na trenutak zaboraviti i prepustiti se iluziji koju su proračunato i lukavo smislili oni kojima je stalo da nikad ni ne izađemo iz njihovog tržnog centra … Zbog takve želje je Pinokio dobio rep i postao magarac i zauvek se odaljio od toga da postane pravi dečak..

Nekako, ipak teško prihvatam. I pitam se, zašto zaboravljamo naš prostor … Kada se to dogodi?
Zašto jedan ceo slobodan, neradan dan poklanjamo toj veštačkoj iluziji i to delimo sa svojom porodicom, učimo decu od malena tom kolektivnom ludilu…

“Svako može da napiše MOJE POSEDE, kaže Anri Mišo. To nije estetička utopija u kojoj će poeziju svako pisati, već veliki duhovni poduhvat silaženja do dna našeg bića. ”Zašto da se hrabro ne zagledamo u naš lepi mali poklon, naš posed i pokušamo da bar prošetamo po njemu…

Koga to još interesuje?

Šta ima da “silazimo”, dosta smo mi silazili, šta ima da šetam, šetam po ceo dan, kakvi delovi, kakve duše, dosta je nama tame … mi hoćemo normalno, šareno, moderno, jeftino…
U stvari, nešto nije u redu u početku … možda, kad krenemo u školu..

Sva deca mojih rođaka ili prijatelja koji žive u inostranstvu, vole da idu u školu … Kad su bolesni, žao im je, čini im se da nešto gube ... ovde je, bar kakvo sam ja imala iskustvo, malko drugačije … Kad se naše dete razboli ono je srećno što ne ide u školu, što gubi časove. Kad pobegne s časa, oseća da je nekog prešao, kao da uči za nekoga, za njih, a sigurno ne za sebe … ne da bi malo napunio “svoj prostor”.

U Švedskoj nema ocenjivanja dece u školi veoma dugo, godinama ... Kad je moja prijateljica s fakulteta ,koja živi u Švedskoj, pitala sina, pa dobro što ne pitaš nekog iz razreda o toj oblasti, matematika je bila u pitanju, Ko je najbolji u razredu iz matematike? on je zastao i pitao, kako misliš najbolji? Ne znam ko je najbolji…

Da li to znači, nema poredjenja, moje znanje tvoje znanje, ja sam bolji a ti tek treba to da shvatiš, ili nikad nećeš shvatiti. Svi rade, preuzimaju odgovornost za sebe i svoje znanje i svoj život, uostalom … a našu decu pogrešno usmeravamo na druge … uče od malena da gledaju tuđa posla ... da zauzimaju stav, da budu agresivno aktivna da bi bila primećena, jer jedino ako svi vide tebe onda postojiš i ti i tvoje znanje … Nije važno da IMAŠ znanje već da drugi MISLE da ga imaš. Sve svoje snage treba usmeriti da ubediš druge. Važno je da te drugi poštuju. Da li se mi zapitamo o našem poštenju prema SEBI?

Možda nemamo vremena da se zapitamo….

Ne ponašamo se kao “odrasli” prema našoj deci! Insistiramo da budu ISTI kao mi, a duboko u sebi znamo da to baš i nije tako dobro, pa smo ljuti … na sve, naravno, i na sebe i na decu … Ne damo da budu drugačiji … a nemamo ideju kako to drugačiji … Hoćemo da budu NAŠI posedi a oni se, normalno opiru, nikako im se to ne sviđa …I gube vreme u otporu, mržnji, nemaju vremena za sebe… Opet ti krugovi...

I tako, u toj beskrajnoj” komunikaciji”, svako izgubi ono unutrašnje, skromno, tiho, posebno.
Deca u okrutnoj borbi za socijalizaciju stiču utisak da to “unutrašnje”nije važno za život, da je, na neki način, to “unutrašnje”- gubljenje vremena … Možda zato retko čitaju knjige, jer je za početak čitanja vezana neka intimna, ugodna radoznalost koja nas podseća i vodi nas unutra, u neki taj “naš posed”…

U poslednje dve decenije došlo je do velikih pomaka u shvatanju procesa učenja i razvoju nastavnih metoda.Pomak je i teorija o višestrukoj inteligenciji. Postoji najmanje devet vrsta inteligencija, osim matematičke i lingvističke, muzička, prostorno vizuelna, telesna ... Edukatori širom sveta razmišljaju o načinima učenja koji bi angažovali sve inteligencije u procesu saznavanja ... Deca najbolji uspeh u učenju postižu kad se izražavaju kroz pesmu, pokret, crtež, boju, glumu, logičku analizu, poeziju, pisanje…

Na takav način tvoj unutrašnji život ne može ostati hladan … maštati i biti kreativno aktivan postaje realnost...Ima učitelja koji su svesni problema koji se dešava i imaju POSED koji je vrt u kome deca uživaju.Deca od takvih učitelja uzimaju pelcere , da se izrazim jezikom botanike, za ceo život.Nadam se da će nova deca uspeti da ozelene i naše oštećene bašte.

Nadam se da će sve razumeti i da će nam poklanjati, da ne moramo da uzimamo kradom. Bilo bi lepo da se iskoreni to verovanje u našem narodu, da moraš da ukradeš biljku ako hoćeš da ti bude lepa. Tako je moja komšinica, rodom iz Obrenovca, tešila mene kad su mi nestajali pelceri hortenzija svaki put kad bi ih zasadila u malu baštu, ispred solitera, na Novom Beogradu. Sa šaljivim dodatkom “Hoćeš ja da ti ukradem, bar da znaš ko je? Ha, ha ha…”

Živeli naši posedi!!!!

Autorka je po profesiji dramaturg, a amaterski odgaja petoro dece