Бура у чаши млека

Да ли је могуће да је пад потрошње млека и млечних производа у Србији толики да највеће млекаре престају с откупом, због чега произвођачи прете просипањем белог напитка испред Владе Србије? Да ли се прошле године, када још нисмо знали да ће светска рецесија закуцати и на наша врата, штедело на храни? И то када је стандард ипак достигао највећи ниво до сада. Запослени у Србији лане су у коверти носили неких 400 евра месечно у просеку.

Млекаре су у последњих неколико месеци смањиле откупну цену фармерима за двадесетак одсто у просеку, а тиха девалвација националне валуте додатно их је ојадила. Прерађивачи су, истина, у више наврата, смањивали своје цене.

Директор Суботичке млекаре Душан Грујић, иначе једне од највећих, каже да имају толике залихе да чак два месеца не би морали да откупљују млеко. Језиком бројки то значи да је пад потрошње њихових производа око 15 одсто.

У свим млекарама потврђују да се ови производи мање купују. Агенција „Нилсен”, која прати тржиште млечних производа, саопштава да је у 2008. години опала продаја свих ових производа за пет одсто. Млека са дневним роком трајања продато је мање 10 одсто, дуготрајног за седам одсто, а качкаваља за чак 40 одсто мање него годину дана раније. Јогурти у целини се нису мање продавали, али јесу они обични – бели, док је порасла потрошња оних са додацима.

Упркос расту стандарда, чини се да потрошачима није било лако да литар обичног млека плате 60 динара, дуготрајно млеко 80 динара, толико и јогурт. Цене домаћих качкаваља у малопродаји су биле од 700 до 800 динара по килограму, а сада су у просеку ниже за 100 динара.

Драгица Болић, саветник генералног директора „Имлека”, каже да није спорно да су млеко и млечни производи скупи. Разлог за то је, каже, скупа сировина, а од скупе сировине нема јефтиног производа. Проблем је, каже, настао у лето 2007. године, када је цена житарица, не само код нас, већ и у свету, енормно скочила. До тада је откупна цена литре млека била у просеку 18 динара. Због несташице куповало се све што је било у понуди, а цена је расла до 30 динара по литру колико је „Имлек” плаћао у просеку у децембру. Неке млекаре су, каже, нудиле и 35 динара. Због добре цене фармери су повећали предају млека, не производњу, јер им се више није исплатило да праве сир за пијацу. Сада је просечна откупна цена у „Имлековом” случају 23 динара по литру.

– Млечни производи су поскупели и настао је бумеранг ефекат. Већ у марту прошле године нарушенa је равнотежa потрошње и производње и кренули смо с акцијским продајама, а током године снижавали смо цене неколико пута. Примарни произвођачи млека научили су, изгледа, да откупна цена млека мора да иде само навише. Али, тржиште има своје законе. Погледајте шта се дешавало у свињарству или са житарицама. Напад на млекарску индустрију имао би смисла да ми нисмо снижавали своје цене. Прошле године према трговинама ишли смо са ценом од 53,5 динара за обично млеко, а сада са 49,9 динара. Рачунајући курс евра, наша произвођачка цена је мања за 12 евро центи – каже Драгица Болић, додајући да ће они своје кооперанте задржати по сваку цену и подсећа да редовно исплаћују млеко.

За ружну слику у јавности окривљује оне фармере који немају дугорочне уговоре, већ „шетају” од млекаре до млекаре, оставши при том дужни опрему или јунице које им је претходна млекара дала.

И лањски увоз млека у праху је, по њеним речима, „замутио” тржиште. Прошле године кондитори су увезли више од 3.500 тона сушеног млека, што је готово половина њихових потреба. Домаће фабрике сада имају велике залихе, држава је интервенисала откупом 300 тона, али кондитори и даље увозе ово млеко, јер је јевтиније од домаћег.

На питање зашто индустрија „Бамби Банат” не купи млеко у праху од „Имлека”, чије залихе премашују 1.300 тона сушеног млека, јер су сви део система „Салфорд” или „Дунав храна групе”, Драгица Болић одговара да сви они у оквиру свог дела морају да воде рачуна о профиту.

– Увозно млеко у праху је јефтиније, јер њихове државе субвенционишу пласман вишкова. Слично је и са тврдим сиревима који су нама велика, да не кажем, нелојална конкуренција. Њихова набавна цена је само 2,2 евра по килограму. Нико не може да га направи по тој цени. Ми смо и споразумом ЦЕФТА и Прелазним трговинским споразумом изложени конкуренцији, а тако ће бити и надаље, то за нас није спорно. Али јесте то што ван земаља у окружењу ми наше производе не можемо да продамо. Иако из Министарства пољопривреде саопштавају да ће нам ЕУ одобрити увоз, то ни изблиза није тако. Ту још има много нерешених услова – каже Драгица Болић.

Као и многи други, и у млекарској индустрији се прибојавају „изненађења у пословању” ове године. Није немогуће да ће њихови производи бити још скупљи за слабију куповну моћ потрошача, а питање је ко ће то да плати. Да ли само фармер или и млекара. Држава као да је дигла руке од сточарства и препустила га тржишту које је хаотично, па тако настају велики распони у ценама и код меса и код млека. То је дугорочан посао у коме нема брзих резултата, а крава, приде, нема славину.