Уживање у тренутку писања

ИНТЕРВЈУ
Ивана Сајко (Загреб, 1975) једна је од најупечатљивијих драмских списатељица на савременој хрватској сцени. Њен рад афирмише идеје постдрамског театра, у сталном минирању окошталих односа текст-извођење. Осим збирке драма Смакнута лица 2001. и трилогије монолога Жена-бомба 2004, 2005. објављује роман Рио бар, а 2007. и теоријску књигу Према лудилу (и револуцији). Активна је и као драматург, редитељка и извођач сопствених комада и предавач на загребачкој Академији драмске умјетности. Такође, суоснивач је театарске групе БАД co. и уредница у часопису Фракција.

Како то често бива, извођенија је у свету него у Хрватској. Њене драме Медеја, Жена бомба и Еуропа су тек након играња у петнаестак земаља, 2007. изведене у Загребу, а у Србији ниједан њен текст до сада није постављен на сцену. За прва извођења Еуропе и Рио бара текстове режира Бојан Ђорђев, у оквиру пројекта Ризик, а у сарадњи Центра за културну деконтаминацију, ТкХ платформе и Београдског драмског позоришта. Припреме су у току, а премијера је у ЦЗКД и "Магацину" у Краљевића Марка. То је и повод овом разговору са Иваном Сајко.

Које је место Европе и Рио бара у вашем списатељском опусу? Какве измене доносе – на плану језика и текстуалне форме, али и на плану садржаја и његове политичности?

Не бих могла рећи да они представљају прекретнице, јер до њихових формалних карактеристика или тематских преокупација нисам дошла одједном, већ су ми се и Еуропа и Рио бар једноставно нашли на путу. Оно што оба текста издваја у односу на пријашњи рад јест што су много конкретније везани уз наш простор. Но ја се не бавим анализама, нити заузимањем страна. За такав бих приступ морала вјеровати да постоји протагонист који је у праву, тј. да уопће постоје јасно разлучиви антагонисти. То би била симплификација.

Еуропом сам хтјела показати да мали помак у визури неког догађаја радикално мијења оно што се назива правдом, јер, како коментира лик у тексту: "Истине се мијењају заједно с интересима". Еуропа се је настављала на текст Жена бомба, у којему тзв. главни лик није терористица, већ аутор који се хвата у коштац говора о самоубилачком тероризму, вртећи се око немогућности да чин насиља одвоји од храбрости.

Тај је текст пак произишао из текста Ребро као зелени зидови, гдје је једина суштинска разлика између два идеолошки сукобљена лика то што један посједује оружје. Рио бар је и на тематском и на формалном нивоу био текст којег сам морала написати, јер сам хтјела довести до крајњих конзеквенци позицију аутора који не закључује а говори о темама које присиљавају на заузимање страна. Повијест је управо таква, она уцјењује, нуди се као објективна и фиксирана чињеница, као вриједност која укорјењује нечији идентитет. Мене је, с друге стране, занимало указати на небројену полифонију гласова, њихову промјењивост, несигурност, као и комплексност њихова могућег суживота. У позадини тога стоји наравно и револт на наметање било каквог модела мишљења или митских, повијесно-етничких вриједности.

Често у својим текстовима радите са политиком – зашто вас политика толико заокупља? Како видите њено место у нашим, у вашем животу?

Мене заправо уопће не занима говорити о политици, већ о питању особне слободе, а она значи живјети, мислити и радити, штовише и вољети, без наметнутих ставова и механизама који их конструирају, а који су приљепљени уз нашу кожу и инфилтрирани у наше главе таквом јачином да понекад вјерујемо да су наши властити. Али нису. Пут до себе подразумијева дерање те коже и пражњење те главе. А то није само задатак умјетника, већ сваке особе која жели дотакнути властиту мисао. То је први корак.

Зато мислим да су формални поступци било Еуропе било Рио бара као и потенцијални простори интерпретација и инсценација који се њима отварају много политичнији – демократичнији, ако хоћете – неголи њихове теме. Ја се можда и више проналазим у оном како, неголи у оном што пишем, иако тежим оптималној сурадњи ова два питања. Желим се бавити језиком у којему ријечи проналазе нову сврху и гдје реторика унедоглед изврће значења. То је основа поезије. Она ослобађа језик његове свакодневне предвидљивости. А ја желим бити тамо, унутар текста који жели бујати у својим могућностима, а не се скупљати уоколо сигурних закључака. У том је смислу сва моја такозвана политичност или провокативност сводива на поезију. Занима ме моја особна слобода и ужитак у тренутку писања. И могућност додира. Тај додир. Између нас. То је умјетност.

У Београду се Еуропа и Рио бар изводе као једна представа. Како видите однос између њих? Они су писани као независни – али биће изведени заједно: као једна велика, химнична прича о Европи и једна мала, прљава прича о ратовима у екс-Југославији.

Ја заправо имам проблем с накнадним интерпретацијама својих текстова... Могла бих рећи да оба текста дијеле поетичке значајке, да их је тешко жанровски класифицирати, као и да се на тематској разини међусобно контекстуализирају. Но чини ми се да бих сваким даљњим закључком заправо затварала могућу кореспонденцију ова два текста.

Јер говорим из позиције аутора, а то представља ризик да својим коментаром поставим неке догматске перспективе за ишчитавање текстова. Посебно унутар драмског казалишта гдје је управо деспотски надзор писца у односу на остале ауторске позиције и довео драму до кризе. Ради ове хијерархије то је драмско казалиште и задобило пејоративни предзнак нечег окошталог. Неколико су ме пута питали како замишљам идеалну изведбу својих текстова. Не замишљам је. Не вјерујем у идеалну инсценацију јер би то значило да постоји неки коначан облик у којему се текст довршава, гдје заправо престаје живјети и производити. Хвала не. Управо зато радије одабирем шутњу.

Шта то ћутање значи за вашу ауторску позицију, односно за текст у односу на извођење? И какав је ту статус "аутореференцијалних читања" у којима сами изводите своје текстове?

Не одричем се свог ауторског ауторитета, управо супротно – вјерујем у дјелотворност изведбених машина које се налазе у тексту. Мислим да сам то довољно аргументирала и властитим режијама, које се могу схватити као радикални чин насиља над властитом реченицом, али и као одбијање да успоставим тај идеални, аутентичан сценски облик својим текстовима.